Vazetje Sigeta Grada - by Barne Karnarutic

VAZETJE SIGETA GRADA

(first published in 1584.)

Source from 1866

složeno po

BARNI KARNARUTIĆU ZADRANINU

Prisvitlomu i uzvišenomu gospodinu Jurju

Zrinskomu, momu gospodinu

UZVELIČENI gospodine JURJU, premda

slavni neumarli glas bivšega gospodina

MIKLOUŠA Zrinskoga, oca tvoje milosti,

slove i sluti će do suda svita prohodeći od

naroda do naroda bez svakoga pisan'ja

slavom njegove milosti, ništa ne manje,

naslidujući ja stope starih pisnikov, koji

petjem svojim vazda navistevali jesu svitu

hrabrosti poglavitih ljudi, odlučih ja ispuniti

dug moj, ovim ako i prezrednim slogom

svitu navistiti kolikogodi izvršite hrabrosti

istoga gospodina oca milosti tvoje, a

navlastito koju on učini u pogibil grada

Sigeta. I prikazuju ti to malo muke moje na

čast i pošten'je tvojega gospostva moleći te

da se dostojiš prijati ovi mao dar od mene

sluge tvoga, koji ga tebi s velikim sarcem

poklanjam, prikazuju i umiljeno priručam.

T[voje] m[ilosti) s[luga]

Barne Karnarutić Zadranin

Prvi dio

Gospode i knezi hrvatskih, tolikoj

Turačkih vitezi sada poju poboj,

Pri gradu Sigeta kojino se j' sgodil,

U ki svih dob leta turski se j' rob vodil.

A to hti oni car, soltan Solimanin,

Pripuke dobi star, da, čestit poganin,

Ki, pokle se na sag carastva postavi,

Mnogu zemlj' i rasag poda se podstavi.

On razbi Gazelu, Mameluke pobi,

Tjadari k Babelu Jegjipat vas dobi.

On slavni Biograd vaze svojom silom.

Potom, kako bi rad Rudu, hrabrim dilom

On Ugre razbivši, da mu se Budin, grad,

Lauša ubivši, kino biše kralj mlad.

Sablje mu žuč zveča i njega sile zloć

Tja u Nimce prik Beča. Tolika mu bi moć.

A jer iz Sigeta, premda grad mal biše,

Dari do diteta u gusu gredišc,

Hip i čas robeći te turske daržave,

Ter Turke znobeći, gdi jih se dobave:

Sgodi se, da, buduć u tom Sigetu knez

Mikloš Zrinski, moguć gospodin i vitez.

Visoka plemena, a rukom hrabreni,

Poštena imena, a vojnik ognjeni,

Biše hrvatski ban, hrvatski šćit tokoj,

Vas na vitežtvo dan, s Turci bijući boj,

Na harač izhodeć drugda, kako gusar,

Tursku zemlju robeć, čudnu činjaše stvar.

I bezi i baše sgor i zpod Dunaja

Dobro ga poznaše, kad se s njimi s'staja;

Jer, gdi koga stignu, ter se s njime pobi,

Ziv mu neubignu, da, tudie ga dobi.

Bil bi razumom red dal vojski cesara

Lipo, dobro i vred protiv sili cara.

Turci u sinđžirih i zimi i u letu

Sijahu pro mirih u tome Sigetu,

Koje on s družinom svojom dovojaše;

Jer tom meu jinom Častju se svojaše.

Nimam toliku vlas, nimam moć toliku.

Da zreku njega čas i slavu veliku;

Da, ovo dij svaki, da se nenahodi

Sada vitez taki, ča god sunc' obhodi!

Začuvši Suliman, on turski slavan car,

Da ov hrvatski ban čini mu taku stvar,

Odluči odlukum careve svitlosti,

Prit s silom i s bukom njegove jakosti,

Ter mu grad podsesti i, arvuć, dobiti,

Z njega svib izvesti, tere jih pobiti.

I, takova posla svaršiti, bivši vruć,

Kauze odasla, po svoj zemlji tekuć,

Zapovid noseći, ki god darži timar,

Da ide, jazdeći, kud jazdi golem car ;

Nazor i kadija, gdi se ki nahodi,

I svaki spahija da vred k caru bodi,

Baše da se sprave, svak' da vrime skrati,

Ter svi da s' odprave, kude car obrati,

Priteći, pobiti i mlada i, ki 'e sid,

Ki neće stvoriti carevu zapovid.

Nigdor neobteza, da, u red se staviv,

K caru se poteza, vitežki se spraviv.

A on, zpustiv potom nikoko malo dan,

San svojim životom iz Carigrada ide van.

Pod njim biše konj, vran, arabski, pastusat,

Mej množtvum konji zbran, u tri putonog, zvizdat,

Kopita visoka, noge čiste, zdrave,

Civela široka, a sve kosti, prave,

U tarbuhu pupčast, mala boka, svaljen,

A u sapih klubčast, stepen prizad hvaljen,

Rep kratak, a tanak, duge strune na njem,

Vas ini ostanak mnogo gizdav u njem.

Pod sedlom pak osdol visok greben izvel,

A rebra, kako vol, u Široko razvel.

Prsi odtvoreni, mesnati do volje,

Široko stvoreni, nemore se bolje,

Vrat debel i širok, nikoko ulučen,

Grive tanke, visok, podobno razlučen,

Glava suba, mala, neg ju koža skrila,

A po njoj se j' znala ta najmanja žila;

Velike nosdrve, krvavih očijuh,

Vas gizdav do mrve, strignastih ušijuh,

A proriž od čeljust pri velik, nego mal.

Pina mu hodi iz ust, kad god je uzdu žval.

Vas biše k skoku dan; ni naravi lene,

Ohrtan sa svih stran, kud mu rukom krene.

Noge lipo dviže; gdi spridnjom postupi,

Tu zadnjom vred stiže i dobro pristupi.

Miran i tih biše, da barž, kako sokol,

Kako človik htiše, i srdit i ohol.

Sedlo biše na njem od Karamanije,

A sumodra po njem koža od Sagrije.

Po koži od zlata mnogo biše cvitak

Novih prem zpod mlata i zpod hitrih dlitak ;

Jinud pak pramici srebra svakoj strani

I dragi kamici, tja u Indiji brani,

Prsine te kože pohve lipe, dosti

Nitkor zreć nemože njihove vridnosti.

Cafil se modraše u mnogo mist na njih,

Rubin carljenjaše sa svakih stran po njih.

Dijamant, drag kamen velike tvrdosti,

Zdavaše svoj plamen u toj narehosti;

A zlatna strimena, na njih vridnost svaka,

Da mnoga vrimena nevidi se taka.

Bisera, ter turkes na njih sa svakih stran

Biše bogat ures, vas na jaglu pribran,

Sta oka zlata slita; po njih svaki tezi,

Liplji sega svita i prihitri vezi,

S di'ancinti, s tupaci sultanska manjera,

Kih mu po ulaci salju tja iz Kajera.

Od svile popruga dva šara imiše,

Široka i duga, koko triba, biše.

Sva zlatim zlamenjem uzda urešena

I dragim kamenjem biše narešena,

Koga bihu po svoj naređjene vrste

I po vojak tokoj, a zlatne joj brste;

Veruznjak mestrije, iz Damaska ka zhodi.

Po njem zlat hitri je, ke svit nenahodi,

Ogarnik na vratu od svile carljene.

Smiraldi u zlatu po njem se zelene,

Bisera s iztoka po njem višaše vez

Izpred Manbre, potoka, ki mu da niki knez.

Pud vezom pak osdol visaše hotoz bil.

Tri mu strane do tol zlat pram biše prikril.

Te konje vojahu psinci Imbrabora,

Ki piši hojahu vele lipa stvora;

Zdravi, mladi bili svi skoku spravljeni,

A u modri svili jednako opravljeni.

Treset u tih spravi bedevov se prid njim,

Turak, kako mravi, vrvljaše se za njim.

Kakov biše car ?

A on jahaše prav, zlovoljan, star i sid,

U nogah malo zdrav, u licih jure blid,

Tanjahat u pasu, a u pleći širok,

Čestit car va glasu, a vrat mu bil visok,

Nos tanak, pokučen; imaše tih pogled,

Da j' dobru odlučen, rekal bi, ni u njem zled.

Bil, tanak tulipen biše na glavi svit,

A za njim zadiven prolitnje ruže cvit,

A na njem hazdija, iz golja zlata tkana,

Na dar malo prija ka mu biše dana

Iz ruke krstjanske. Nut ruga, nut smila.

Nut šibe poganske nad nami cić griha !

Biše sebe svukal dolamu od svile,

A zlatnu obukal viš' košulje bile.

Pridragi kamici za putca joj bihu,

S kih kako plamici ognjeni gredihu.

Pason se j' opasal Štipana, hercega,

A sablju pripasal biše Kender-bega,

Lipo spravnu dosti, ča mnozi govore,

Tolike vridnosti, da se zreć nemore.

Nigdor njega oprav ni umil zciniti,

V koj'j jazdjaše uprav' krstjanstvo pliniti.

Svak mu se klanjaše priklomo, s poštenjem,

Gdi vas zlatom sjaše i dragim kamenjem.

Ovamo onamo glavom pokiniše,

Gledeć simo tamo, mimo kih miniše.

Bihu mu šalvare carljena veluda,

Nove, a ne stare rude više ruda.

Čizme mu karmzije, srebrom podkovane,

Pašči ostrog Sagrije, sve zlatom skovane.

Tri baše, vićnici, s kimi se većuje,

I njega svitnici, kad godi vojuje,

Blizu ga jahahu, sablju, luk i strile

Sa zlatom imahu, konji, kako vile.

Sto s' ulakov prid njim, treset svake strane,

A druga sto za njim, svi jednake hrane.

Svih jednaka svita jednake strilei luk,

U rukah procvita moj njimi cik i muk.

Svaki svojoj glavi žarkulu s perjem svil,

Svaki jedne slavi, jednake dobi bil.

Dva po dva gredihu, kakono dijaci.

Ki ga s desne bihu, svi bihu livaci.

Jahaše prid njimi sandžak, Tajileri,

S junaci svojimi, š čapljenimi peri,

U kih su zastave, horugve i dundar

I ine oprave, ke darži čestit car.

S jabukom zlata sgor, s misecem tolikoj,

Koji a tartarskih gor snesose na poboj.

Svaki jih nosaše, mlad brade nebrije,

A konja imaše siva iz Natolije.

Svaki lipo spravan jahaše, vrat izteg,

Gosposki opravan, kako da bi herceg.

Prid njimi se vuku patanci 'e na koli,

Kimi grade tuku ti Turci oholi.

Petdeset biše tih na konjih, jazdije,

Ter u stup vele tih pet po pet hodije.

Janjičari.

Janjičarske age biše deset tisuć,

Svaki dobre snage, biti se, mnogo vruć.

Mnogi topidžije prid njih su umići,

Proside džidije s mladimi ditići.

Svaki s pomnjom želi druga imit veće,

Zakada car veli, da gradi razmeće.

I mnoge taraske vucihu u naprid,

Kin gradi, ni daske nestoje, ni tvrd zid.

Svaki se hraniti htil listo za slavu,

Da mu se j' braniti veće, nego lavu.

Svaki se ponosi piš mlad, barž, kako hrt,

A u rukah nosi puk žiću naglu smrt,

Niki strile i luk, hodeći te volje,

Kakono gladan vuk, da mori, da kolje

Na svakom berita kapenka najveća

Bila, ka dohita doli mu niz pleća.

Ti hode jos u red od one falanje,

Ka nigda podbi zled svim od gad doganje.

Ovi cara štite, svaki ga zaklanja,

Tere svitu prite, da mu se poklanja.

Spahije.

Tisuć spahij jaše carevih s desnu tih.

Svaki sablju paše, bodežni mač u svih.

Na nikomu j' pancir, oklop je na nikom

I kože ljutih zvir strahotom velikom.

Opvovda prid svakim štit s kopjem ponosi,

Lipim redom svakim svaki se uzuosi.

Sulfatari.

S liva sulfatari jahahu u taj red,

Prihudi patari, u kih je svaka zled.

Tisuća i pet sat biše jih po broju.

Spravni sablje pajat po mrazu, po znoju,

Caru slide staze, gdi godi pribiva,

Ter ga virno paze, kad, speći, počiva.

Siromasi.

Za timi pak jaše množ Turak prez buke,

Katipir'ljer-baše, ki paze odluke,

Turci, siromasi, mev timi su mnozi,

Čarnci i Carkasi i ini ubozi,

Za timi kamile, veli dromidarci,

Za timi kobile, mazgi i magarci.

Za timi kolove gvozdene do toli

Potežu volove, i jaci bivoli

Naparćeni hode svakojakih stvari,

Na svita kih gode u vojskah se kvari.

Sesdefer begov.

Prid patanci'ami pak šereg iz Natolije,

Kako nebo oblak, u daleč polje krije.

Prid tim karamanski takaj ide šereg,

A uza nj' bosanski taj Sokolović, beg,

Pored beg blagajski, pod pas krila priteg,

I on podunajski, na sablju se poseg.

Baše iz Rumanije jiždjaše množ vela,

Zada se boj bije, gre, opustiv sela.

Uza nj' beg iz Morije, a s njim mnoge Turke,

I on iz Arbanije, pri kom nisu surke,

Neg junaci taki, ki listo delije,

Tere spra van svaki, da se s trima bije.

Arslan, beg budinski, otmanova roda,

Prid svimi Karinski gre tri milje hoda.

Svakoga tih begov deset tisuć jaše.

Nut bojnih šeregov, nut nesriće naše !

Svakomu j' vojniku u ruci sulica,

A na njoj za diku svilna horugvica.

Nikomu j' na glavi šišak od železa,

Nikomu j' u spravi čalma od meleza.

Na njih čaplje vela perca su svijena,

A orlova krela na štit pribijena.

Tu štiti železni, okrugli iz Urije,

Tu mači bodezni, tu sablje-azimije

Vise jim pri bedrah. Niki kljum, al' nadžak

Nošaše u rukah, a buzdoban sandžak.

Konji svakojaci.

Pod nikim konj jugat, ali vran, ali siv,

A pod nikim durat, carnorep, carnogriv,

Pod nikim jabučast, prozelen pod nikim,

Pod nikim alatast s biligom razlikim.

I pak ine svake, ke god se nabodi

Na svit konjske dlake, u toj vojski hodi,

I pišac to veće k njemu množtvo jase;

Jer ga se odveće svi boje i straše.

Nigdir ni beslije, drviša, ni hože,

Nigdir čelebije, ki negre, a može,

Nigdir ni azapa, ki, pripregnuv si skut,

K toj vojski neklapa na silna cara put.

Svaki haramija družinu pokupi

I svaki kadija, ter s' u vojsku kupi.

Tuj mnozi pastiri, tu mnozi čobani,

Mnozi muzuviri i mnozi oljani,

Od živine stada pogoneći, teku,

Kadi vojska pada, da kolju, da peku.

Tu Sarahorije dohodi konji broj,

Kako kad se vije s gore pčelinji roj.

Taj nosil motiku, taj lopatu nosil,

Ta kosu veliku, kon je travu kosil,

Ta nosil zubacu, taj velu sikiru,

Siljen, i u plaču slideć tu nesmiru.

Kadi vojska pade na petnadeset Junja?

Ta vojska u ta red, petnades't dan projde

Junja, nehodeć vred, k Sarajevu dojde.

I, tote odsedši, učeka družinu,

Šatore razvedši, nikoko počinu.

A k njoj se li palje, ki god je junak zbran,

Prenda po nj' nešalje, sa svih četverih stran.

Dvi ugarske milje, gdi biše odsila,

Polje, lug i spilje u dugo j' prikrila,

A milju široko, ter peče, ter vari.

Zastave visoko, horugve s dundari

Vide se daleko; nikogar nemari.

Drugi dio

Silan car, hteć znati te njega vojske broj,

K sebi čini zvati sbor pišac tri krat troj,

Ter jim zapovida, da ju pisat zajdu,

Do tretoga obida da se pri njem najdu,

Pro vojski odajdoše i, s bezi govoriv,

Skupnoj obajdoše, lejistar otvoriv,

I ki zapisaše, ki bihu odseli.

Konji konjskih baše tuj bihu doneli

Cetire sto tisuć, a sto tisuć pišac.

Jeli tu car moguć, jakih ruk i mišac?

Ki god pišac pojde k caru vele bistar,

Treti dan pak dojde i prošti legistar.

Uhoda, ki biše u tu vojsku pošal

S konjici i piše, Sigetu bi došal

I sve čisto pravil, da tu carevu moć

V tom mistu j' ostavil, da nezna, kud će oć.

Postav tu, golen car po vojski j' poručil.

Želeći svaršit stvar, kuno je odlučil,

Zazva k sebi baše. Reče jim: „Kruže moj,

„Sprav'te rede vaše, u kih grem na poboj,

„Ter put upravite vdilje k rici Dravi !

„Pri njoj mi spravite šatore u spravi !

„A da mi Hasam-beg prik nje most načini,

„Ni postav, ni poleg, da se neprihini!"

Pošte odpraviše tudie k Hasam-begu,

A pak se spraviše, svak k svomu šeregu.

I sve te sile sbor postaviše u on red

Mlada miseca tvor, kakov je lipo vred.

Sto petdeset tisuć okol cara biše,

Svi na konjih siduć; jer tako red htiše.

A sva Pišadija s taraškami prid njim,

A Sarahorija s patanci'ami za njim.

Tri bezi tolikoj bihu zadnje straže

U pomnji velikoj, ki mu druma traže,

Sprid desne i s live dva'est begov sloge,

Jašuć redom krive te misečne roge.

A uz njih potiču čauši s turbanom,

Tere jih obtiču u ruci s busdobanom,

Sbijajuć ni bega, nešćedeći nisće,

Ki god van šerega jabaše nevišće.

Svak u vojski muči, gledav sablju, ter meč.

Pod njom zemlja buci deset milj u daleč.

Sprid straža pod Seget gre dvi milje boda.

Beg, Tarali Mehmet, prid njom je vojvoda

A bosanski uza nj' lipom stražom ide.

Prid njgn živi oganj! Bošnjani se vide.

Kad sunce prasniše u te vojske kraji,

Veće se lasniše, neg ognjeni zmaji.

Taka joj je sprava, od kopaj steć uzgnr,

Kakono dubrava lipih jel navarh gor.

Biše ju sgledat strah, gdi joj vitar vija

Horugve sgar, a prah zpod nje k nebu svija.

Dočime vrvljaše ta vojska u ta red,

Prik Drave činjaše Hasam-beg moste u red;

Dali te rike moć, ča u dne činjaše,

Saba budiše noć, sasvim razčinjaše

Tako, da da caru na znanje taku stvar,

Razumnu, a staru. Toj razumivši, car,

Tudie mu posla list i jedan bil rubac,

Njemu dajući zvist, da ob jedan dubac

Činit će ga obisit tin rubom, ako most

Nesklopi tuj lisit; život mu nije prost.

A na rubcu biše pisano s obih stran

Zlatom, kadi diše car, sultan Suliman.

Kad zapovid taku ta baša razumi,

Klade pomnju svaku, ku more i umi,

Svim zaroke čineć, da idu k raboti,

Prik Drave most klopeć, ka kamo car hoti«

U malo vrimena množ dasak snesoše

I mnogo slimena, gdi su sinokoše,

Niz Osika doli srid zelene trave,

Gdi ta beg oboli, most čineć prik Drave.

U manje deset dan jak, tvrd, dug milju most

Prik vrulj, prik blata zdan, prik rike sbija most.

Da na brodih prija bi se on prebrodil,

Sandžak, Taralija, ki j' prid vojskom hodil.

Kad te rike struju pride vas njega sbor,

Tad on pri Pečuju razbusi svoj šator.

Toti mu mnogu glas nosaše svaki kmet.

Bi take stvari glas donesen u Siget,

Ku kadano sliši gospodin od Zrinja,

Čigovano tiši sve Hrvate Sinja,

Učinivši tanac s vitezi, ki nose

Bridak sablju i mač, tere se tim znose,

Tisuć pišac mladić, ki već krat bodiše

U Turke gusarstva cić, tere jih robiše,

Odluci, a, koji na konji vojuju,

Pet sto da se sbroji, da u gusu putuju,

K Šiklovšu da gre svak i k Pečuju pravi,

Gdi Tarali, sandžak, s družinon se pravi.

Prid timi gusari i pišci tolikoj,

U kibno krv vari, da idu na poboj,

Gašpar Alapija, vojvoda, grediše,

Ki Turkom dodija na konju i piše,

I Miklouš Kobac, ki 'e vitežtvo činil

Vasda, kad biše zač, niti je strah imil,

I Patačić Petar i Papratović Vuk,

Jedan vihar-vetar, a drugi groma buk,

Vitezi u gusi, na lice na boju,

Kako cvitak busi, zbrani u tum broju.

Svi skupa odajdoše. I, vitežki hodeć,

Pri Dravi najdoše mnogo Turak, brodeć

I po vrsih ležeć van grada, Siklova,

Ništor se nebojeć nijednoga slova.

Svi ti Turci bihu bega, Taralije,

Svakoga derihu, gdo se š njimi bije.

Ta pod kopus viče, ta zvoni čingrije,

Ti se sabljom diče, da j' ustra, da brije,.

I bihu po paši konje razpustili.

Tada ovi naši na njih su udrili.

Tomu kopus pade, ta čingriju varže,

Ta konja popade, tomu se odtarže,

Ta sablju polati, da čini, ča more,

Ta pleća obrati, bižeć zlo, ter gore;

Tomu glava hvarkne, kad sabljom udare,,

Toga kopje barkne, toga konj potare,

Toga ta poteže, sgrabiv, k zemlji varže

I, primogši, sveže, ča more najbarže.

Ta, harbon udaren, leži, dušu beruć,

Ta, iz pukše oparen, ganut se ni moguć.

Niki, ranjen, viska, ter u blato gazi,

A niki se tiska u trsje, ter plazi.

I beg, Taralija, i ranjen i bijen,

Kakono džidija, sakri se, razbijen:

Sebi, svomu rodu; jer nima razuma,

Sramotu i škodu učini prez uma.

Družbu mu pobiše, brata odvedoše,

Blago mu podbiše; jer s' on nosi loše,

Šator mu razbile i nebiše lini,

Haznu mu obiše, uzeše sultanini,

Od zlata, od svile hazdije pograbiv

Carljene i bile, ter s' u nje opraviv.

Plineći, gredihu na konjih vojnici,

A pišci derihu, vapijuć: Bod', sici!

Išcuć jih, nestanu; našadši jih, biju.

Turci se neganu, taje se i kriju.

Tu na kmetskih kolih blago naprtiše

Tih Turak oholih, kihno usmrtiše.

I begovih kamil naprtiše tokoj

Srebra, zlata i svil, učiniv ta poboj,

I mazgov petdeset naravi opake

I parip šestdesct, marhe svakojake.

I šator i dundar begov naši uzeše,

Jednu golemnu stvar, ča Turkom oteše,

Pače dva dundara s konjskim repom bihu,

Duga, svilna šara železa jimibu.

Srebarna široka s jabukom srebarnom

Kopja jim visoka s rukojimlom carnom,

Niki se opravil u šubu od kunic,

Niki se dobavil od vučin, od lisic,

Niki sužnja vodi, niki ga poriva;

Jer neće da hodi, nego se odriva.

Tu nikoga rane, da na mistu umre.

S toga se pak gane drugi, ter barže gre.

Tu bi Turkom škode! Naši se vesele,

Za sužnje jih vode; oni se dresele.

Našim bi dika i čast, a Turkom sramota;

Jer izgubiše vlast od svoga života.

Ki biše čestit beg, žešće se je sakril,

Izgubiv svoj šereg, ter sramotom prikril.

Po tom može znati svak, ki je vojvoda,

Da j', brez straže stati, sramota i škoda.

Zamiri.

Gdi je triba bditi, toti spati nehtij';

Kad se triba biti, tad zdravice nepij!

Zamiri.

Gdi je tribi tanac vitežki da bude,

Tad riči neopač', da t' se zlo nesbude!

Junaci razumni s posluhom vojuju,

A ne, ki su glumni, ter, vitreć, luduju.

Lasno se j' pobiti, ki god se neboji;

Da triba j' dobiti. To u razumu stoji.

Zamiri

Triba j' biti hitru, vojvodi jimat svist,

Jer se nedat vitru gibati, kako list.

Da, kuno posluje, da vreda stvori stvar,

Jer da neosluje, kakono lin tovar;

Zač nigda bi cesar barz sridu te žalje,

Prvi bi rimski car, komu svit čast šalje;

Zač Sipijon, bdeči po svojih s obzira,

Dvi vojske, nemneći dobivši, raztira.

Svaki čini straže, ki želi poštenje,

Da ga neiztraže, kakono zvirenje,

Svaki straže čini, da mu nije škode,

Tere so nelini, slišati vojvode.

Svak sebi ima var, kad je na polju van;

Jer će mu pošten dar napokon biti dan,

Zamiri.

Škoda j', zlo doteći, a sramota odsvude,

Vridnu muža reći: Nemnjah, da to bude!

To vitežtvo stvoriv, naši iz Sigeta,

Gospodski se odiv, ne kakono četa,

Da, kako očite vojnike operni

I mnogo čestite vitezi nezmerni.

U bubnji udriše, plin sprida goneći,

Robje, ko dobiše, vezano vodeći.

K Sigetu čine put na konjih, bugareć;

Pišci priprenu skut, u kopus udareć.

Niki tiho jaše, po vojski pogleda,

Niki hazdij — base na sebi razgleda.

Pri nikomu skakne bedev, tere harče,

Željan, da se zmakne, jer da se poztarče.

Niki konja spinje, te njim čini kruzi,

A konj se propinje, čineć strašni pruzi.

Sa svim tim staviše poštenja svoga rad,

Kad se odpraviše za tu stražu najzad.

Sto petdeset kopaj, Patačić nad njimi,

Svilan zlatom alaj nosaše prid njimi.

Gredu, kako spira, nigdor s' neobzire;

Jer jim Bog da mira, nebi jim potire.

Dojdoše k Sigetu, svak jih vidit želi.

Kako dobru leta, jer jin se veseli.

Taj jim ruku shiti, ta di: Dobro došli!

Taj jih nudi piti, kude su mimo šli.

Tomu primu brime blaga, ko je dovel,

Tomu darže strime, dočime je odsel,

Tomu sablju odpašu, tomu odpnu ostrog,

Toga svilom pašu, zuju čizme iz nog.

Niki o'počinu, niki neodmilje;

Ide gospodinu, Zrinskomu, udilje,

Tere mu se klanja. On jim ruke stiska,

K sebi jih priklanja i k srcu pritiska.

Svakomu obita, ku god podobnu stvar

Od njega zapita, da će mu bit na dar.

Ta sablju, ka brije, nošeć, mu dariva,

Ta svilne hazdije, ka zlatom prosiva,

Ta šišak železni, sgar zlaton pokovan,

Niki mač bodezni, sav srebrom okovan.

Svakoga vojvode, koji. tamo biše,

Oprovde dovode konji, ki dobiše,

I sužnji još prid njih i, gologlavi stav,

Mole ga, da od njih prime jih ča ljubav.

Primi malo stvari, dav uzdarja dosti;

Jer u njem nevari pohlep od skuposti,

Da biše mnogo blag i dać i pogodan.

Zato svim biše drag, svim biše ugodan;

Jer vojnici nete skupa gospodina,

Ki jim u srcu mete gorčinu pelina.

Ov gospodin, Zrinski, darža dvor odtvoren:

Česki, vlaški, nimski, svak jih u njem dvoren.

A, dar u njegovu odluku i volju,

Čekal je takovu u belgradskom polju.

A Hrvate bihu njegova dvora čas

I u njem imihu svaku ogoju i vlas,

I u svako doba i mira i rati

Štova jih osoba, kako draži brati.

Tu mnogih odpravi s ljubeznju od sebe,

A mnozih ostavi, sidajuć kon sebe,

Ter jih izpitujuć, kako se nosiše,

Vitežki dugujuć, kad Turke razbiše.

Dokle se oni take riči zgovarahu,

Jisbine se svake pecihu, varahu.

Stoli načiniše, vina svakojaka

U kupe nališe, i lahka i jaka.

K večeri idoše, drug druga štujući,

Svi, kino dojdoše, dvorno blagujući.

Zdravice pijahu u zdravje cesara,

Vino prolivahu u pogibil cara.

Bugarkinje pojeć, oprovde začinju;

U čingrije zvoneć, niki se napinju,

Trublje trubeć vele, a niki pripiva

Na pojke vesele, kad jim vino liva.

U tom veselju steći, uhoda pripade,

Z koga jih nemneći ovi glas zapade,

Da će car dopriti pod Siget očito,

Da bi znal umriti pod njim stanovito.

Kad jim sve to zusti, svak jima zle misli,

Svak večeru pusti, svaki se zamisli.

Gospodin Zrinski, stav: „Zlovoljni, nestojte!"

Reče : „Da j' cesar zdrav, ništor se nebojte !"

„Nije nas nišce strah u vitežkih dili;

„Jer znamo, da smo prah, gospodine mili!

„Da, oh! more biti dani skarbi u nas,

„Misleć, da se j' biti silom, ka gre na nas,

„Ku j' težko dobiti; jer je daleč viš' nas."

Treći dio

Osmi dan teciše, da Phoebo, zlatoglav,

U zlamenu bise, kogano čuva lav.

Begler-beg Natulaj prik novoga mosta,

Za njim bala, Okaj, s njime Turak dosta.

Begler-beg, drumeli, i svak, ki s njim dojde,

I glavan car veli na Dravi da projde.

Tu mnogo almuštva učini ubogim

I poda zaduštva svojim hodžam mnogim.

Šest krat se razsvanu, i šest krat pak bi noć,

Da s' od'tle neganu njegova sila i moć.

Pod šatorom staše srid zelene trave,

Dočin se vrvljaše vojska mu prik Drave.

Tu mu baše kažu, ča su dos'le krili,

Da mu pridnju stražu naši su razbili.

Na to mu skoči jid i tako ga opoji,

Da mu se dviže urid, i vas se oznoji.

Reče: „Ja sam slavno caril, do ovih lit,

„U kih sam ostaril, da me se j' bojal svit,

„Klaujal se i harač si svih stran mi nosil,

„Moleć i čineć plač, od mene mir prosil;

„A sad pod mu starost, gdi j'sa mnom sva mo'a vlast,

„Nut! gdo mi da žalost, gdo l' mi nečini čast?"

Da, poznati te vred, već se usudiše,

Ko mu l' smrsi se red, ko ga li zbudiše.

Pri, neg se razsvanu, još zvizde videći,

Od Drave se ganu, k Sigetu ideći.

I, odtudej pošad, dopri šiklouških mej,

Tja pod misto dosad, ko sedi Ersam, bej.

Tu bašu, Arslana, čini s baštva svrići,

Premda j' krv Otmana, i glavu mu odsići;

Jer se biše dvigal izpod grada Jule

I ludo ga odbigal, vargši mu dil kule.

Četvrti dan projde, Ersam, bej, odšadši,

I k Pečuju dojde, pri njem večer padši.

A odvod se dvignu, ter, gdino j' studenac,

Drugi večer stignu, gdi j' sveti Lovrenac,

Nedaleč Sigetu, da, podaržavši skut,

I malu ditetu do poli danka put.

Kad začu to oni Zrinski, zeleni bor,

Kogano zvon zvoni priko sve svita gor,

Mudar, kako guja, a smić, kakono lav,

Van kuće izbuja, a pak, na placi stav,

K sebi čini zvati najprija vas svoj dvor,

Ki zna vojevati, pak vas sigetski sbor

I inih dozvavsi; ča će od njih, čekaju.

On, mev njimi stavši, njega svi gledaju,

Reče: „Moji sini i ma bračo mila,

„Ki nebiste lini na vojnička dila,

„Da mnoge hrabrosti učiniste svude,

„Da su vam svitlosti, dočim god svit bude!

„Vi ste mnoge čete turačke razbili

„I njihove kmete za robje vodili.

„Vi mnozi šerezi turački tirali,

„I baše i begi izpred vas umirali.

„Vi, sluge priverni svitlosti cesara,

„Vitezi nesmerni protiv sili cara,

„Vi, sini, vi, brati, i vi, moji druzi

„U krvavoj rati! Znaju polja, luzi,

„Kadi sablje vaše i s mojom takiše,

„Tursku krv lokaše, premda se nepiše,

„Da, to zna vas saj svit, da je istina stvar,

„I ovi starih lit soltan, Soliman, car,

„Ki se je razbukal, kakono val morski,

„Ki nam, srdit, do'ukal veće, neg lav gorski,

„Želeći nas istrti, tere nas obsesti:

„Nebojte se smrti, ka će svih razvesti,

„Da veselo svaki, hrabro i umiće

„Učekaj boj taki, ter se arvi smiće!

„Bolji se j', arvati, vitežki opriti,

„Neg sramotno dati; jer je li umriti.

„Gdo s poštenjem spravan na ov svit umira,

„Vičnji mu glas slavan do nebes dopira.

„A gdo žitak svarši pošteni sramotom,

„Vas mu sa glas skarši, ni spomenut potom.

„Zato, druzi moji, kopja, ka slomismo,

„I zastupni boji, ki već krat razbismo,

„S kojih nam slavan glas po svitu prosiva,

„Da nam se svaki vlas poštenjem odiva,

„Da slavnijih dili vele ćemo biti!

„Da ki vas svit sili, s tim ćemo boj biti.

„Premda nas njega moć u boju primože,

„Vik nam dan, nigdar noć već biti nemože;

„ Jer, svaršiv ovi trud, pojt nam hte duše u raj.

„A od Boga je sud li, pustit svita kraj,

„Mi ćemo ga pustit slavom take časti,

„Da ju ljudi zustit nete imat vlasti,

„Tač, da već neumru nigdar nan imena,

„Dočin god rike vru i teku vrimena.

„A zać ja nebih rad, da vas ki posudi,

„Da meu vas dosad rič vas moja bludi,

„Ter da meni ni kan, taj boj dostignuti,

„I da ću zajti van, ter vas odbignuti,

„Željno ga sad molju, svaki, ki je drug moj,

„Rec' mi, jes' li u polju bil, prvi biti boj,

„I vasda na harač, i, zdarčav s ulice,

„Jel' prvi udarac bil moje sulice?

„I kad vas je koga turski druga zvratil,

„ Jesan li se s toga na zruku izvratil ?

„Ni sad vas neostavim; jer mi 'e s vas obraz bil.

„Istinu vam pravim, moje ste duše dil.

„Vasda vaše vire ljubav me poteza,

„Tere me brez mire jakom uzom veza

„Tako, da sam bil rad svim u tomu misti,

„Kakono želim sad, slave i koristi.

„Ni me strah te zloći, ka je sad nad nami,

„Dočim budu moći vladati rukami.

„Sliš'te rici moje, svak, ki tu sad stoji!

„Turci nas se boje, sam nas se car boji.

„Nu pristup' simo svak, virom se obezi,

„Bridku sablju izmak', ter Bogu prisezi,

„Za viru krstjansku protivit do smrti

„Tu silu pogansku, ka nas grede trti!

Tu Zrinski najprija priseže na tu rat,

Gašpar Alapija, a za njim njegov brat,

I vitezi ostali i svi ini puci,

I veli i mali na ti gladni vuci.

Bogu se obećav, moleć, da dojde k njim,

Zrinskomu virti dav, do smrti biti s njim.

Riše mu: „Nemnimo, da ćeš pojti od nas,

„Da isto daržimo, da bi umarl za nas;

„Jere sramotnu stvar nikada t' nis' stvoril,

„Nit se j' nevere kvar okol tebe dvoril,

„Da sva tvoja lita pri tebi ima slas

„Vira stanovita i s njom pošteni glas.

„Gospodine blagi i nam dobrostivi,

„Gospodine dragi i nam milostivi,

„Pripravni stojimo, ča j' zapovid tvoja,

„Niti se bojimo, čekat toga boja.

„Učin', ki hoćeš red, i kako bolje viš !

„Izpunit će se vred, ča godi zapoviš.

„Ovo j' ma zapovid, sliši do diteta!"

Reče : „Svak čuvaj zid od grada, Sigeta,

„Tor svaki poslušan bud' svomu vojvodi,

„Nebud' mu oglušan; jer mu se smrt sgodi !

„Jošće me svak zori i ovu imaj svist,

„Nigdor negovori s Turci, ni primi list;

„Jer ki god to stvori, to hoće biti kriv,

„Tudie da s' umori, da već nebude živ,

„Da, kako krvnici svaki jih gledat htij,

„Bodi, kolji, sici i puškami jih bij!

„Patanci'e priprav'te vi, ki ste nad njimi,

„Taraske naprav'te, hod'te k zidu s njimi!

„Imate globusi i imate praha,

„Arvat se s komusi, neimajte straha !

„Vi, vojvode moje, i, vitezi zbrani,

„Svak da misto svoje vitežki obrani!

„Dvi tisuć tri sto nas, svi krstjanske vire,

„Nebojmo se tih pas, ki nam zubi cire!"

Kako jim to reče, svaki k stanu pojde,

Pak s oružjem zteče, tere k zidu dojde.

Dan i noć tu stahu, doma negredihu,

Da tote i spahu i tote jidihu.

Kad jedan pospaše, tada drugi s čista

Vele bistro bdjaše i čuvaše mista.

Te straže čineći, treset Julja projde,

K njim Turak, darčeći, deset tisuć dojde.

Rumeline zvaše, ki Begler-beg beruć,

I Akasi-baše, zbrani zmej sto tisuć.

Naši van skočiše, ki hip sunce sinu,

Ter se š njimi biše. I pol dne tja minu.

Mnogi glavom plati, ki j' bil tu dotekal,

Ni se u tabor vrati, ležeć, mrtvo tekal.

Svaki dan množ veća turska jih podliga,

I težkoć na pleća gorčija naliga.

A oni svaki dan Turkom se opiraju,

Dajuć jim smrtnih ran, od grada tiraju.

Do šest dan Agusta na harač zhodiše,

Ter tih dvih baš hasta množ Turak pobiše.

Caru se uzgrusti i na konja usede,

Svom vojskom se spusti i Siget obsede.

Šatore razpeše gusto, ča govore,

Ter sve pute sveše, da se u grad nomora.

I polje prikrili u daleče taj mig,

Čergami pobili, kako kad pade snig.

Da, sliš'te čudo sad! Protiv svoj toj sili

Skočiše naši tad, ter su se s njom bili

Do pol toga danka. I, kad se umoriše,

Sikuć bez pristanka, u grad se zatvoriše.

Tad topidži-baše pantacije vele

I taraske zdaše i trublje vesele.

Sve trubit udriše, a bubnji bubati,

Gdi godi ki biše, a sva množ vikati.

Trus biše pod svimi, u nebu grom i praskat,

Paklen dim nad njimi, u njem ognjen laskat.

Zatim svim do mala viknuše, jedno stav:

„Alla, alla, alla!" A to daje car zdrav!

Jur biše markla noć, kad vikat pristaše.

Tad naši na pomoć triš ISUSA zvaše.

Jutro kad osvanu, jos sunce negrije,

Eto se množ ganu od Sarahorije.

Z luga koši točeć, prid gradih staviše,

U njih zemlju noseć, tvrdo napraviše.

Naši neodmiljahu, da iz pušk i s lukov,

Nepristav, striljahu na tih gladnih vukov.

Mnogomu skratiše vrime njega žića

I mrtva svratiše, dav mu zla dobića,

Da osmi dan zvukoše pantaci'e i taraske,

Iz kojih tukoše ljudi zid i daske

Varoša, Sigeta, ki se novi zvaše,

U kom lipa četa od hajdukov staše.

Turci sve vikaju, svak jih dobro čuje,

I grada pitaju, ter da se car štuje;

Dali tu pasju strv, ku svaka zled vari,

Zrinskoga čista krv ništore ne mari,

Neg po gradu obtiče, nad kim je pogiba,

Viteze poniče, gdi j' veća potriba,

I, premako vari u srcu mu dreselje,

Licem, ričju i stvari svim daje veselje.

I, varoš rečeni nemoguć daržati,

Gospodin hrabreni čini ga požgati.

Tač vred ni to stvoril, Turci unj nastaše

I, u tri buduć sgoril, pantaci'e van daše,

Ter u varoš stari začeše iz njih testi,

Noseć mu zlih dari, počeše ga mesti.

Tako ga tepući, nestaše dan, ni noć,

Grozno ga arvući, staviv svu svoju moć,

Ter ti ga arvaše na punih deset dan,

Napokon zagnaše iz njega naših van,

Da, kih zaskočiše u njem ti pogano,

Bez izma pobiše, dajuć bridke rane.

Zgibe Martin, Bošnjak, i stari Lovrenac,

Izgibe Blaž, dijak, i Dando Ferenac.

Zgibe u ta poboj Sekulić Marijan,

Juraj Petar Batoj, Radovan Andrijan,

Svi hrabri vojvode, svim glave pojdoše,

I inim, ki gode s njimi se najdoše;

Da, svaki od njih prij, nego moć izgubi,

Onih turskih džidij prez broja zagubi.

Cić smrtnih til smrada, ki polje postupi,

Sam car daleč grada i dobro odstupi.

I s jedne strane smrad tako ga primaga,

S druge s čemerom jad, ter ga raznemaga;

Jer mnjaše njegov kip, došav toti s bukom,

Sbiti jih jedan hip, a ne s tokom mukom.

U misli privaren, svrsiti boja stvar,

A, u srcu udaren žalostju buduć car,

Takov ga zgriza črv, da smrt k njemu plazi,

Gdi toka turska krv po polju se gazi.

U njem vare jidi, znoji mu se toče,

Gdi sigetski zidi tom krvju se moče.

Sokolović-bašu zvav, prid njim gdi stoji:

„Ti znaš gorku čašu, koja me sad poji.

„A čaša ova jest, da ta sigetska zloć,

„Mnim, da će s mista stest svu moju velu moć,

„Blago moje hazne sve da mi razsaka

„I moju krv lazne, haj, srićo opaka!

„Barzo, barzo! Nestoj, nebudi lin, ni tih!

„Znesi buzdohan moj, njim k zidu tiraj svih!

„Na Siget navali, jagmi ga i mori,

„Ognjen ga popali, svega ga razori!

„Već prid mnom stat nemoj; jer se vas izjidain!

„Barzo svaršiti poj, ča ti zapovidam,

„Neka toti grad moj, stan ova, sazidam!'

Četvrti dio

Sokolović Mehmet, hteć cara zoriti,

Ter slavan grad, Siget, sasvim razoriti,

Caru se pokloniv, zpod šatora ide van,

Strašni, oči odtvoriv, noseći bozdohan.

Ni mal hip nepostav, želju mu svaršit rad,

Baše k sebi dozvav, reče: „Sliš'te me sad!

„Svih kraljev gospodar, ki na ov svit stoje,

„Sultan, Suliman, car, koga se svi boje,

„Dozva me prida se. Skender je odpasal,

„Metnul pancir na se, a sablju pripasal.

„Sišak mu j' na glavi, konj mu se napravil;

„U vojničkoj spravi k boju se je spravil.

„Reče mi: „Kad baše, kad bezi s veziri

„Neverni postaše, ter svak muzuviri

„I k boju se šcedi, ni gro iz dobre volje,

„Neg u strahu bledi, gdi se moj puk kolje,

„Ni će da učini, ča ga vira steže,

„Da svaki se lini i nazad poteže :

„Ja, ovako mator, prid vojskom ću pojti,

„Da bih znal pod šator nikadar nedojti.

„Zpuniv moje želje, svi će verni priti

„I gradu temelje Sigeta podriti."

„Padoh na koline, po čeh ga moliti:

„Svitli gospodine, nehtij to činiti;

„Zašto bi sramota, da svega svita car

„Izgubi života za taku malu stvar!

„Robje ti je verno; baše i veziri

„Potiču nesmerno Sigetu na miri.

„Nu reče: „Idi van, zkaž'jim moj jid žestok

„I ta moj buzdohan, to će jim bit svidok,

„Ter svi vire svoje zkažite zlamenje;

„Jer od ruke moje bit će vam plaćenje!""

„Zato, bratjo moja, veće tuj nestojmo,

„Svaršit toga boja, veselo svi pojmo!"

On govorenjem tim i nukanjem takim

Užeže srce svim, a razlogom svakim.

Tih se riči bole, šatore ojdoše,

Podrv sablje gole, mev svoje pojdoše

I, najprvu škodu, ku tad učiniše,

Zokol grada vodu na stran odpustiše,

Gdi biše vode val i živine pića,

Tu osta blatni kal i našim nesrića.

Tada krov kositi počeše sa svih stran,

Tokoje nositi svakoga kitja gran.

Tu su vriće pune i kraće i duge

Bunbaka i vune i svake haluge.

Ni bil velik, ni mal, ni toke dobrote,

Ki bi milost imal, znet biti iz rabote,

Da sve vojske sila, i mladi i stari,

Na blato 'e nosila tih takovih stvari,

Ni'e odatle odašla, tarpeći trud i glad,

Dočim ni nadašla visinom Siget, grad.

Odtud najpri baše, za njimi ostali

Gradu jagmu daše, i veli i mali;

Da brane se naši, hrabreni krstjane,

Kajerskomu baši daše smrtne rane.

Carev kapidžija i baša, haznadar,

Od naših smrt prija, i, ki j' nosil dundar.

Jinih množ pobiše, kim se sad nezna broj,

I tu jagmu odbiše, dajuć joj smrtni znoj.

Bolestan buduć car, prid šatorom stojeć,

Vidiv od svojih har, zlu se koncu bojeć,

Žalost mu napade, obuja ga tuga,

I naše pripade, došad blizu luga.

Zlo mu srce tuče, smrtni ga znoj kosi;

K njemu se smrt vuče, da si ga prikosi.

Kada k njemu zajde ta Sokolović, beg,

Ležeći ga najde, mrtvački se proteg.

Zva ga; dali zaman; jer mu rič nezusti:

Car, sultan, Soliman, prid njim duh izpusti.

Pravo mi je reći ovo, ča znade svit,

Turci nete steći nikadar taki cvit,

I turski car, odkad na carstvo je usel,

Suliman, car, dosad kripostju svih nudsel.

Ta baša umići, carev najmiliji,

U svih dili smići i najrazumniji,

Svoj' vojski je ukril smrt toga človika,

A mrtva ga 'e prikril: jel' to rič velika?

Niti je živ duh znal, neg on, pun pelina,

Po sina mu j' poslal, sultana Selima,

Da nigdir ni pristal, svu vojsku obtičuć,

Ni velik hip, ni mal, k Sigetu ju mićuć.

Dvades't i sedam dan Agusta kad projde

I jošće sgor jedan, tad mev baše dojde.

Reče jim: „Ja vas sad ni molim, ni prosim,

„Da, golu sablju zvad, zapovid vam nosim,

„Ka je car, Suliman, u kom razsardjba vre,

„Da svaki musloman sada na jagmu gre."

Svi se uvumaše u carevu jidu,

Tere jagmu daše sigetskomu zidu.

U grad nametaše suha drivja dosti,

A pak ga užgaše. Nut naše gorkosti!

Užgaše vaši grad, užga mu se žitak,

Mnogi nanj dojde jad, vehne rumen cvitak.

Hordo, simo gore; pića se proliva !

Sa svih stran ga more, oganj mu dodiva.

Naši se li brane; da oganj, da sila

Neda, da se hrane, ka jih je podbila.

Turci se unj vuku, sa svih stran ga riju,

Pantaci'ami tuku, taraskami biju.

Osam dan se žileć, kad dojde deveti,

Zagnaše, van sileć, naših, ti prokleti!

Oni unj dojdoše i, kih u njem zastaše,

Živi neujdoše, da svih jih poklaše.

Nego nike žene; jer jim nisu krive,

Nasad zakrivene, odvedoše žive.

Tu svarši svojih lit oni vitez poznan,

Izpustiv ovi svit, Novaković Ivan.

Turci nastupiše. Tad naši ostali

Zrinskim ustupiše u nutarnji grad mali.

U vanjskom ostaše taraske i prah vas

I pantaci'e naše. Nut Božji bič na nas!

Jagma jih umara, nimaju iz ruke,

Oganj jim dogara, neda jim odluke.

Gospodin Zrinski kad vidi to zgubljenje:

Reče: „Sliš'te svi, sad moje govorenje!

„Ova turska sila, ka nam sad dodiva,

„Pokora j' zla dila, ko u nas pribiva

„I u rusagu svem; jere se je jur smel

„I svimi i u svem za odmetnici povel;

„Jer, pustiv pravi put, ki njim ISUS kaže,

„Išli su oni blut, ki grišnici traže.

„Niti j' već prijat gost lačni, ni napitan,

„Sasvim je pušćen post i zavit obitan,

„Ni žedni napojen, ni nagi odiven,

„Bolestni ogojen, ni bosi obuven.

„Ki su u tamnici, nigdor pomoć neće,

„Ni još udovici, da svak mimo šeće,

„Pače svaki hote prez izma, prez vere

„Uboge sirote blago da požere.

„Već se Bog neljubi, crikve se nebarše,

„Drug druga da zgubi, sve preži i starže.

„Sveti se neštuje, grih se nezpovida,

„Ni se već rič čuje, ku BOG zapovida.

„Svak na stranu meće blagdani i svetci,

„Ni se znaju veće subote, ni petci.

„Božji službenici iz crikav se izgone,

„A nas nevernici toga cić pregone.

„Ako se ta rusag k Bogu neobrati,

,,S toga će ostat nag s pogani prid vrati;

„Da, ako podložan bude k carkvi rimskoj,

„Neće bit uzmožan car u zemlji nimskoj;

„Zač se odvarže Franca, slideć odmetnih roj,

„Nebi u njoj tanca, neg kuga, glad i boj.

„Zato iz dobre volje mi, grišni smrad i kal,

„Tarpimo nevolje, ku nam je sad Bog dal;

„Vire nezgubimo, prenda nas tač gosti,

„Dali ga molimo, da nam grihe prosti!

„Ter se hrabro bijmo, od ognja odašad,

„I ov boj dospimo, na polje izašad;

„Jere bi ruglo i špot, u gradu zavaljeni

„Da bismo, kako skot, ognjem zapaljeni!

„Da čin'mo, da zna svit, da zpred ruk poganskih

„Ni pobigal ov cvit vitezov krstjanskih,

„Nego da nesmij' nanj sva turska nesmira,

„Samo živi oganj iz grada nas iztira!

„Naš vitežki žitak sluti će do suda,

„Biv pošten dospitak od našega truda.

„Čerenče Ference, komorniče verni!"

Reče: „Zlati venče, viteže operni!

„Rubaču mi čistu nosi, da se obuku,

„A ovu nečistu i znojnu izvuku,

„Siderijanskoga moj mentel atlasa

„I surijanskoga pas, koji me pasa!

„U žepi mi stavi cić vitezov carskih,

„Znutra mej postavi sto zlatih ugarskih!

„Ako me ki svuče, mrtva, za svoj žitak.

„Neka iz nje zvuče zlata ta dobitak!

„Okrugljeni švitak železni donesi

„I sve na dospitak sablje mi iznesi;

„Jer ću izabrati, ka mi 'e otca bila;

„Jer me j' u sve rati, poštena, iznila!

„Carnoga barzona klobuk, zlatom pramljen,

„Hrvatska zakona, i mentin napravljen —

„Nos' mi ga, Ferenče; jer ga ja nosih prij

„Na mu svatbu!" reče: „i perce zanj zadij!

„Ključi gradski s tobom nezabud' đoniti;

„Jere ću jih sobom na poboj poniti!

Sve mu se to spravi, malo vrime projde,

Da se vas opravi i mej svojih dojde,

Golu sablju noseć, ter ju stresa rukom,

Vitežki s' uznoseć s perjem za klobukom.

Na njemu ni pancir, neg štit, ki ga štiti,

Ter gre na gradski mir i svoj vojski priti.

A za njim gredihu, ki su zdravi bili;

Jer ostali bihu od te pogibili.

Svaki jih umira, da barže van skoči,

Da se s Turci tira, da cara naskoči.

Juranić Lovrinac kino se zoviše,

Kako ljut osinac, prid njimi grediže,

Zastavu noseći cesara slavnoga,

A Boga moleći na cara davnoga,

Želeć k njemu priti, tere ga ubiti,

Srce mu izdriti i krvi mu piti.

Svi, jednu želeć stvar, vrata odtvorise.

Tere jedan možar gvozden, ki tu bije,

Užgaše, nabijen gvozdenih izpustiv.

Z kih mnogi, ubijen, svrati se, duh pustiv.

Kad se dim razajde od toga možara,

Na vratih se najde, noseći dundara,

Lovrenac rečeni prid njim, g boju spravan,

Gospodin hrabreni, Zrinski, mnogo slavan,

Kim vojska bižaše, izpred njega svivši skut;

Jer sabljom činjaše prid sobom širok put.

Nadseže u tom dilu Koklesa rimskoga,

Sbiv takovu silu, ta hrabrost Zrinskoga ;

Jer on vojsku kralja na mostu ustavi,

Ov carevu valja, sikuć, u big stavi.

Tada s njim nesmiše na sablju, ni na meč,

Nego ga ubiše iz puške na daleč.

Juranić Lovrenac, vidiv to ubojstvo,

I Čerenc Ferenac, a svoje nevo'jstvo,

Na osvet zajdoše još nikih, da malo,

Ki se ondi najdoše, ča biše ostalo,

I, Turak sikući, nigdir nezapriše,

Da, hrabro s' arvući, u tom boju umriše.

Turska se zled zvarnu tako, da Siget, grad,

Turak se nagarnu; listo se dviže kad

I oganj od praha puškja, ki svih zgori,

A vani da straha svoj turačkoj hori.

Ta prah biše hranjen u turnih za potribu

I od ognja branjen za tursku pogibu,

Da oganj, kim bihu Turci grad užgali;

Jere to nemnihu, prah i njih popali.

Turci, došad u Siget, mrtvace obhode,

Upiv: „Medet, medet!" plačući njih škode.

Da, ta škoda veća bi, da smrtna tinja,

Metnu k zemlji pleća gospodina Zrinja,

Ki već biše vridan, neg Kajer, grad cara,

Neg ta Siget bidan i s njim Beč cesara.

Njega glavu slavnu Sokolović Mehmet

Svilom zlatom spravnu, mrtvoga cara zet,

Cesara svitlosti odasla s veseljem,

A on, pun gorkosti, primi ju s dreseljem

I, stav mev slugami, žalostan te škode,

Opra ju suzami, ke mu srdca zhode.

Reče: „Glave ove do konca onih lit

„Slavan glas uzslove, u kih se svarši svit."

Kad ju da odnesti, svak u suzah plove,

I k turnu ponesti, ki se Cakov zove.

Tu ju popom daše. Oni ju s postenjem

Mnogim zakopaše i s jadnim cviljenjem

U svete Jelene kloštra, gdi počitak

Bi njega, hrabrene vojnice vas žitak.

A to vam od mene te sloge dospitak.

Svarha.