Siege of Siget history in Croatian from Oddiljenja Sigetskoga by Pavao Vitezovic

UVOD.

NIKOLA knez ZRINJSKI

From Oddiljenja Sigetskoga by Pavao Vitezovic  and another version

This is in Croatian language of 1836

Mnogovrstan je način, kojim se sile duha čověčanskoga ukazuju. Mnogo je većji děl ljudih dneve ovoga života u miru i tihoći sprovadjajućih; i akoprem je i najmanji čověk cěloga světa u očiuh sveobjimajućega providjenja potrěbiti članak: čini nam se vendar, da je mnogi bez svake vrědnosti. Jerbo on samo živi samomu sebi na radost i žalost, ter spomenak njegov težko dopira do najbližjega vrěmena, i težko ga poznade njegov najbližji rod.

Medjutim krase tu prostu jednakost od vrěmena do vrěmena prekoredna ukazanja sile razuma i volje; narav pokazuje na posebnih čim čověk postati može, akoprem on poradi svoje ili tudje krivde tim rědko biva.

Ukazanja takova prekoredne sile duha čověčanskoga, na koliko je ona dobro poprimila pravilo, veliku imaju korist za cělo čověčanstvo; ne samo poradi dobrih, blizih, ili dalkih učinkov, koji odonud nastaju, nego takodjer i zarad toga: jerbo čini velikih mužev, kanoti tolike po izgledu oživljene dělatelne uprave, s nami i potlam nas živući svět na nasledovanje dobroga pobudjuju.

Ali naravno imaju takovi izgledi najvećji učinak za ono pleme, i za onaj puk, iz kojega srědine slavom pokriveni proizidoše muževi. Veliki čini predjih naših, sugradjanov naših ne samo nalažu nam dužnost naslědovanja: nego dapače batruju nas k po uzdanju u naše vlast i te sile. Nevidi nam se najmre nemoguće ono učiniti, što naši već učiniše.

U ovom smislu uzdamo se, da ćemo ilirskomu, pače i cělomu slavjanskomu narodu ne bezkoristnu učiniti službu, ako na kratkom ukažemo život i smrt vitežkoga muža, koj je u njegovoj srědini izniknul, i s kojim se on podpunoma, i pravično gizda; ne kano da nebi ovaj slavni muž do današnjega dana světu, a najpače nam Slavjanom poznat bil; nego zašto bo se je bojati: da mi polag naše slavske čednosti neprecenjeni ovaj naše narodne slave kině neizgubimo; budući nemanjkaju dan današnji ni takovi ljudi, koji neznaju, ili nećeju znati, da je Leonidas sigetski Hrvat bil. Ovakove k boljemu uputiti ne samo imamo pravo, nego dapače i dužni smo.

Viteza našega priděvak, uzet od imanja nikoč i grada Zrinja u banskoj granici ležećega, jest mnogo noviega izvora, nego dogodovšćina njegove plemenite korenike; jerbo je najstarie ime plemena njegovoga Šubić bilo. Ali da je ovo pleme od rozgve rimskih Sulpiciev, to je gola naga bajka (fabula), koja za se ništa drugo nejma, nego slabu spodobnost imen.

U jedanaestom već stoletju nalazimo stariega i mladjega Marmonju plemena Šubićev o ga, a potomak njihov Stěpan I. zadobi 1251. od kralja Bele IV. kanoti platju mnogovrstnih njemu tako na kopnu, kako i na vodi učinjenih službih potvrdjenje svrhu posědovanja na njegovo pleme već prvlje spadajuće, ali u tečaju vrěmena otete knežie Brebira u Dalmacii. Stěpan II. gore spomenutoga sin biaše banom slavonskim, i sazida varoš Jablanicu. Sin njegov Pavel I. knez šplitski, klišski, i ostrovički, ban dalmatinski i hrvatski podpiraše po smrti Andrie III. kralja ungarskoga Karola Martella, i umri na 1312. Sin ovoga Pavel II. naziva se u starih pismih „knez silni“ i ne bez uzroka; jerbo sam Ludvik veliki nedržaše za probitačno očitom silom na njega udariti, za neprisilovat ga, da u vužje s Venetčani pristane družtvo.

S tim većju nagnjenost pokazivaše kralju Ludvik u Gjuragj IV. Pavlov sin, i zato je mnogimi imanji bil nadaren. Ovaj zaměni odvětničko svoje imanje. 0strovicu za kraljevskim gradom i gospodčijom Zrinjem 1347. 0d ovoga Gjurgja počemši zvahu se svi Šubići obično Zrinjani. Petar I. unuk Gjurgjev a sin Pavla IV. učini zarad poraženja s Turci lěp rodu glas. Sin njegov Petar II. pade u nesrěćnoj bitvi pri Modruši. Nikola starii sin Petra II. priklopi se kralju Ferdinandu I. prijućemu se s Ivanom Zapoljom za krunu ungarsku.

Povekšavši ovaj Nikola po suprugi svoјој Јоhanni, jedinoj kneza krbavskoga Ivana Karlovića kćeri bogatstva svoje obitelji, ukrasi ju neizměrno više svojim jednakoimenovanim sinom, kojega život i smrt na kratkom predstaviti, jest svrha nazočnoga dela.

Vrěme života slavnoga ovoga viteza pripada baš onoj dobi, koja za cělo kraljestvo ungarsko zaisto najžalostnia biaše. Pomanjkanjem dužnoga počitovanja prama kraljem VIadislavu II. i Ludvik u II.; ne manje nutarnjom neslogom oslabljena Ungarska podnese na polju Мuhačkom smrtnu ranu. Оpade kralj s jezgrom velikašev i plemenitašev; a slavodobitni okrutnik popusti veću stranu kraljestva ognjem i mečem, uze život i imanja, ter zasitivši se grabeža i morenja, odpüti se svojvoljno natrag. Tri lěta potlam pozove ga opet za prestoljem i krunom hlepteći Ivan iz Zapolja na najvećju domovine pogibelj, da bi se natrag povratil. То biaše željni povod za predobljenjem žedjajuće mu Turčinu, da se učini gospodarom nad većjom stranom kraljevstva, i da takovo svojim gvozdenim žezlom tlači, doklam se po poldrugom stolětju božjemu providjenju nerači, desnicom Leopold ovom potvoru ovu iz ungarske zemlje izagnati.

Nesrěćne ove dobe bila je prva strana, u kojoj je naš vrli vitez svoje i zemljakov svojih ime proslavil. U vrěme žestokoga muhačkoga boja bil je još utljim (zart) mladencem; nego kada Soliman 1529. Beč obsědjaše, ukaza se Nikola — koj je iz rána za slavom hleptil — u 22. dobe svoje lětu med branitelji stolnoga ovoga města zakonskoga kralja svojega; i već onda tako se je izkazal, da ga je cesar Karol V. začuvši njegova vitežtva, zlatim vitezom napravil.

0d to doba imadjaše Nikola podpunoma svojega kralja pouzdanost, koje vrědnim se učiniti nastojaše svom moćju i krěpostju. Samo ćemo někoja njegova vitežtva, koja su bezsmrtno branjenje sigetsko predišla spomenuti.

Na 1540. kada Usref paša bosanski jednu stranu hrvatske zemlje ognjem i mačem popustjaše, i isti grad Zrinj obsědjaše, neprěči mu samo Nikola ovu tvrdjavu predobiti, da li jošter sjedinjen s bratom svojim Ivanom predje Unu, obstri Dubicu i Kamen grad, ter s bogatim plěnom natovaren, povrati se doma.

Na 1542. biaše Nikola kraljevskim, pod zidinami peštanskimi s Turci borećim se četam, ne na malu pomoć. Kada bi najmre Turci iz varoša, već onda u njihovoj vlasti stojećega, po Vitelliu i Perenjiu na napadenje izvabljeni, ali s vojaci budimske tvrdjave preko domišljenja naših objačeni tako se bili, da se dokončak već dvojimben vidjaše: tada donese im Nikolau skrajnjem času odlučljivu pomoć. Brat njegov Ivan pobi se prošasto lěto sa zagrebačkim biškupom Šimunom Erdödyem, i bi pri obsědjenju grada Vinodola ustrěljen. Čin ovaj tako je razjaril Nikolu, da je odredil brata svojega osvetiti; i doista zlo bi bilo po Erdodya, da se Ferdinand kralj neuměša, ter jih tako potěši i pomiri. Ovo pripetjenje dalo je uzrok, da Nikola, koj takaj u ležaj peštanski pozvan je bil, na rok (terminus) dojti nemogaše. Ali oddiljivši se sa svojimi 400 hrvatskimi konjanici, i došavši već blizu Pešte, zaključi iz gromovitoga tutnjanja topovah, da su naši s neprijateljem već na ruke došli. Pobudi tada svoju hrabrenu četu k bržjemu stupanju za moći se nad slavom te bitve dělnikom učinit, koje se i zgodi tim načinom, da junački ovi sinovi znojem i prašinom posuti, kano razjareni lavovi na neprijatelja navale, podbodši se vzajemno k djedjernomu borenju, kakono se družini Nikole Zrinjskoga pristoji. I tako biše Nikola po svědočanstvu jednovrěmenoga Istvanfy a najpoglavitii obranitelj kraljevskih četah. Skoro za tim napravi ga kralj Ferdinand banom, koju čast 12 lětah obnašaše, dok ju to varničtvom nezaměni.

Kada bi na 1556 prvi put zbiljneše Turci Siget obsěli bili, napade kraljevska vojska pod vojvodom palatinom Tomašem Nadasdyem na Bobovac za vezira Alia od Sigeta odvratit. Dovede Nikola kano ban hrvatski okolо 1,000 konjanikov, vojevaše sa svojimi Hrvati — po prastaroj za nas vele dičnoj navadi — na učelju kraljevske vojske, prinese najviše k podpunomu preobladanju, i pokaza svoju osobnu hrabrost tim, da mu je jedno zrno konja pod njim, a drugo kepenjak na njem prestrělilo.

Istvanfy dokazuje, da je Nikola u ovom boju iste neprijatelje na začudjenje pobudil; kada bi ga Budak turski zapovědnik iz Věrovitice našim jezikom bil pital: tko je on? odgovori mu: da je Nikola Zrinjski, i da daje Ali a pozdraviti,

U istom lětu popadoše naši pod vojvodstvom kraljevskoga princa Ferdinanda grad Коrotnu. Nikola je takodjer nazočen bil, i dva iz njegove čete popeše se prvi bunovito na zidine gradske. Oni se zvahu: Stěpan Tompa zastavnik, i vitez Petar Patačić.

Ali je sve ovo samo vrědno predigrivanje bilo k onomu, što je uprav našega viteza ne samo u dragoj domovini, nego jošće i u očiuh cěloga krštjanstva nevmertelnoga učinilo: razuměvamo udivljenja dostojno branjenje sigetsko.

Zakladatelj sigetski kako vele, biaše neki Оsvaldus Anthemius Gerk, naselivši se u Ungarskoj. On sazida na otoku, po rěki Almašu u šimegskoj gradmedji uzstrojenom, čvrst turanj. Ovoga dade Valentin Enning s magjarskim pridavkom Török— koj pod kraljem Ferdinandom ne manju sebi, kako i domovini žalostnu ulogu (Rolle) igraše — još bolje utvrditi. Ali vidivši njegovi sinovi, da nisu kadri ovaj grad braniti proti Turkom — koji su medjutim Šikloš i Pečuh s mnogimi bližnjimi i čvrstimi městi preobladali — predadoše ga kralju Ferdinandu.

Siget sostojaše u ono vrěme izvan tvrdjave — koja je na dvě strane razděljena bila — iz staroga i novoga varoša; i akoprem na ravnici postavljeno, biaše vendar koliko naravom, toliko i umětnostju čověčanskom za ne preveliku silu dosta utvrdjeno město. Osebujno pako bil je ovaj grad jako nepriličan Turkom zarad blizoga položenja po njih pri Dravi i Dunaju posědjenih měst, koja poradi čestih napadenjah hrabrene sigetske posadke (Besatzung) mnoge trpljahu kvare.

Iz toga uzroka biaše Siget već lěta 1556 od Turákah pod vodjenjem vezira Alia dva měseca skorom obsědjen. Za onda zapovědaše tim městom hrabri Hrvat Marko Stanšić. I akoprem Turci vanjski varoš jur na prah i pepel obrnuše, i njim zavladaše: ništarmanje iz kušavahu badava, akoprem ne bez velikoga kvara, tvrdjavu predobiti.

Nego još deset samo lětah dozvoli sudbina zastavi križnoj na sigetskih zidinah vijati se, dok ju na veliku žalost krštjanstva, nego i ne bez neumrle slave braniteljev s poluměsecem nezaměni.

Nastupivši Maximilian 1564 za otcem svojim kraljevanje, odluči: po produženju pod Ferdinandom I. još ugovorenoga mira, tegobe ratne od podložnikov svojih odvratiti; akoprem su mnogi velikaši, a osobito Nikola Zrinjski sa svim protivnoga mnenja bili. Poslednji ovaj dokaza izmed ostalih obilno: koliko je prudnii rat od mira osobito s tako nevernim neprijateljem.

I pak izprazno ostade ljudoljubno Maximilian ovo nakanjenje črez privare Ivana Sigismunda, i črez pohlepnost Solimanovu za imanjem. Ovaj biše sudjen do svoje svrhe ungarskim biti bičem! Soliman ostavi u početku měseca Lipnja (Junia) 1566 Carigrad, ter naravna put uprav u Belgrad. Iz početka činjaše se k Jagru (Erlau) putovati, koj varoš kanoti manje utvrdjeni najprvo oduzeti, i od onud svojim baš u ono vrěme varoš Gjulu obsědjajućim četam laglje pomoći mišljaše.

Početak vojevanja vidjaše se Turkom neugadjati; jer kada bi Mehmet novonaimenovani paša bosanski sa nekoliko stotin konjanikov na prvo poslan bil, za zemlje, i njihove okolice spoznat, i Nikola —- koj sve prilike Turkom nahuditi dosada svigdar s najsrećnim poslědkom potrěbovaše — to saznade, posla hiljadu konjanikah, i nekoliko stotin pěšakah pod zapovědom Kašpara Alapia sestrića svojega ; onda Vuka Papratovića, Nikole Kobaka, i Petra Patačića proti neprijatelju. Ovaj je bil uzel ležaj svoj u prědvarošu šikloškom, i mišljaše: da je sa svim bezbrižan; kad bi pri osvětku dneva, naši ti na njega navále. Poraženje Turák biaše podpuno : samo malo ih mogaše život svoj běgom sahraniti. Mehmet isti pade boreći se; a njegov sin biaše kako někoji hoćeju u grabi gradskoj, u koju je bil skočil, neizbrojnimi krugljami prestrělan: a kako drugi opet hoćeju, u Siget kano sužanj odpeljan. Naši se povratiše kano slavodobitnici bogatim plěnom obtršeni natrag u Siget.

Pripetjenje ovo odluči sudbinu Sigeta. Zakle se Sultan, da će smrt ljubimca svojega osvetiti, učini pri Petrovaradinu gotov već most razstaviti, uze put proti 0seku, i zapovědi Наnsi zapovědniku pečuvskomu pod smrtnu kaštigu, preko Drave što skorie most udariti.

Каdа bi ovaj po mnogom napinjanju i velikoj muki već gotov bil, oděli se cěla vojska preko Muhača i Šikloša. Od Haršanja biše težki topovi pod ravniteljstvom Ali Portuga — portugalskoga odmetnika — i děl jedan konjaničtva naprvo poslani, koji jur prvoga Kolovoza (Augusta) pod stěne sigetske dojdoše, i od posadke hrabreno dočekani bihu. Soliman isti dojde 5-ga k gradu Sv. Lovrenca za onda već porušenomu; drugi dan pristupi bližje k Sigetu, gdě došastje njegovo pucanjem svih topovah proslavljeno biaše tako, da se je gromovito tutnjanje topov tjam do Kaniže i Lendve razširivalo.

Nikola nije čisto ništa zanemaril, što dužnost hrabroga, providnoga, svojemu kralju, i domovini svum dušum povdanoga vojvode potrebljavaše. Za vrěmena još biaše grad hranom i potrěbnim oružjem — od strane iz imánjah Zrinjskoga — tako obskrbijen, da bi iz toga ogleda godišnja obsědjenja podnesti mogal. Samo jedno uzmanjka, što bi baš cělomu život dati moralo: dovoljni broj četah; ar težko što više preko 2,000 momákah imaše posadka u onaj mah, kad neprijatelj nadojde. Niti u tom ogledu manjkaše našemu vitezu prozretelnosti (providnosti), moljaše on silno pri Gjuru s velikom vojskom ležećega cara Maximiliana, da bi mu pojačenja poslal. Istinabog, da mu poslaše dva děla němačkih četah, ali jurve prekasno; ovi ti najdoše grad čvrsto obkoljen, pak okrenuše pleća. Nesrećna družba viteza našega bila je u istinu, što se može reći, izbor uvižbanih, i u mnogih pobojih izkusnih vojakov, od kojih někoji kano gradjani sigetski već pod Stanišićem obsěd slavno uzdržaše; drugi pako kano pritežnici (pertinens, der Angehörige) Niko li ni zakitiše se u mnogih bitvah pod milim svojim gospodinom vitežkom lavorikom. Al Soliman dojezdi sa svojimi skorom 200,000 vojnikov – od kojih veliki děl sam Janičar biaše – s neizbrojnim oružjem, i s uzpomenom mnogih zadobljenih preobládanjah.

Tim svim odoliti biaše za 2,000 hrabrenih prekonaravna uloga (Аufgabe, positio), osebujno kad se promisli, da najpoglavitia obramba grada u umětelnom i odvoditeljnom plesu (jezeru) sostojaše. Kada bi već u nazočnosti grada bil neprijatelj, pozove Nikola sve svoje věrne u město nutarnjega grada skupa, i govoraše ovako:

"Bratjo moja, hrabreni vojaci čestitoga cara! Vidite Sultana pred očima našima; uprt u moć, i u množinu nevěrnikah, uzimlje proti nam oružja: mi pako pouzdajmo se u Boga, koj će nam pomoći, ako mu se pravom pobožnostju uzmolimo. Nego je najpotrebnie: da sIožni, i věrni budemo dok nas božja volja medju ovimi zidinami skupa uzdrži. Zato za prudno držim, da se svetom zakletvom k věrnosti prama Bogu, našemu caru, i k ovoj siromašnoj zemlji zvajemno obvežemo. Najprvo ću se ja zakleti, zatim budete vi slědili, da tako zvajemno svaku sumlju od naših odvrati no pěrsah. Poslušajte anda moju prisegu!

Ja Nikola knez Zrinjski zaklinjem se najprvić Bogu svamogućemu, světlomu caru, našemu gospodaru i poglavniku, ovoj siromaškoj zemlji, zadnjič i vam dragim, hrabrenim, i věrnim mojim! — tako me Bog pomozi - da vas nigdar ostavil nebudem, nego dapače, da ću s vami živlěti i umrěti, i sve štogod se zgodi, družbeno podnašati.“

Zatim učini sve svoje podložnike prisegu věrnosti prama caru i sebi položiti. Nadalje odredi, ako bi mu se zgodilo umrěti, da svi Kašparu Alapiću – sestriću njegovomu — poslušni budu. On zabrani oštro svaku nepokornost prama poglavarom, svako srazumljenje, i priobćivanje s neprijateljem, ter obeća briniti se, da svi s potrebnimi obskrbljeni budu.

Nut, sada stoperv slědjaše težki posal !

7-ga (Aug.) hitiše Turci neizbrojnu množinu zemljom nagnjetenih košarah u grabu novoga varoša, za moć si k njemu pristupak prirediti. Zrinjski naproti dade sve ograde, stabla i. o. na koliko bi ova prěčljiva biti mogla, posěći i požgati. Ovaj i slědeći dan boriše se naši s trih stranih novoga varoša proti Janičarom tolikom srećom, da od neprijateljev mnogi, a od posadke samo jedan upade.

Меdjutim dade Aliportug tik pod gradom nasip nabacati, s kojega on 9-a iz topovah poče na grad udarati, čim vrlo naše obteraši, i nutarnji kameniti turanj jako izkvari, terunjem nahadjajuće se zvone raztepe. Za moć anda sile svoje bolje sjediniti, zapovědi Nikola 9-a na večer novi varoš zapaliti, i sa svim ga ostaviti.

Najhasnovitie bi bilo za branitelje, da su taki onda i stari varoš razorili bili, ter tako bi se većja sila za branjenje samoga grada uztegnula bila. Predvidil je to uvižbani vojvoda, ali neprestane prošnje někojih stanovnikov, na pervašnji pod Stanšićem uzdržani obsěd pozivajućih se, da stari varoš občuvati mogu, ganuše ga nakon, da im popusti, i stari varoš tako dugo, kako moguće bude braniti, odluči se.

Turci neotezahu nimalo varoš ovaj sa tri strane iz težkih topovah razbijati, i sve načine potrebovati, da si zasipanjem gráb pristup k njemu polehčaju. To isto nastojaše Aliportug pod samim gradom tvoriti; on učini vodu odpustiti, nasipe nabacati, topove naměstiti tako, da pri tih poslih ne samo natirana množina prostoga puka: nego dapače iste čete bez svake razluke marljivo rabotahu. Strašno grmljahu topovi od svih stranah na bědni grad, i 600 Janičarah bihu odredjeni topdžijam u potrěbi pripomoći.

Proti ovim hotiše dva sotnika Franjo Dando i Hadrian Radovam svoju srěću izkusiti, i kada bi se tri dneva dugo sa zapovědnikom (Nikolom) prepirali bili, dobiše nakon dopuštjenje sa dvěsto izabranih napadenje na topove učiniti. Početak obećavaše dobru svrhu: mnogi su Janičari bili već oboreni, mnogiveć topovi prevrtani, kad na vapalj (krič) bědnih Turakah cěle njihove skupiše se čete. Poboj ovaj biaše krvoprolitan, naši moradoše množini ustupiti, izgubiše někoje hrabre drugove, medj kojimi na veliku nesreću i obodva vodje ostadoše. Po Radovanu postrada posadka neizměrno mnogo; on je u Sigetu bil nastanjen, i po jednoglasnih dogodovšćine svědočanstvih jedan zmed najpomnjivih braniteljev Sigeta kakogod sada, tako i pred desetemi lětmi pod Markom Stanišićem. Ovaj žalostni dogodjaj opomenu Nikolu, da nikakvoga više napadenja nedopusti.

Tako projde još několiko danah u nevěrojatnom napinjanju i muki koliko Turakah proti obsědjenim, toliko i ovih proti okrutnikom, ali vendar neodlučljivim slědstvom. I pak 19-i biaše za naše nesrěčnii nego svi prošavši, kada bi najmre turski topovi veliku razvalinu na zidinah staroga varoša probili, penjaše se na nju Janičari kano pomamljeni, i akoprem su od krugljih i mečev naših sve na kupe padali, ništarmanje nebiaše moguće navalu preprečiti; budući su neprijatelji sveudilj nova pojačenja na dobivajući, na poslědku morali sile naših, koji su zarad prekoredno manjega broja svigdar svi u poboju bili, izgrabiti. Već je vrvil stari varoš s Turci, kad su naši, svaku daljnju protivšćinu sa svim za nemoguću držeći, u grad odnašati se počimali.

Neizměrni vendar broj navalivših okrutnikov dotrča na vodeći u grad most, i otrže ga prie, nego bi mnogi još od naših osloboditi se mogli, koji onda kruto do zadnjega čověka boreći se, svoj život skupo okrutnikom prodaše. Za nadjačanje ovo staroga varoša dadoše Turci život svojih trih tisućih (hiljad), ali je to i za nevoljnu prie toga već pomanjkanu posadku strašni bil udarac; samo bo još 800 hrabrih za branjenje grada ostadoše.

Aliportug, kojega umětnost k razorenju najviše je pridonesla, dobi od Sultana kanoti znak osebujnoga izkazanja 200 dukata na poklon. Nego netrpljaše dugo njegovo veselje; ar dva dana potlam topove proti gradu upravlja jućemu, i po zidinah neprovidno trčećemu odnese jedna velika kruglja bradu i grkljan tim načinom, da je mahom na městu ostal. Naslědnik njegov biaše neki Seifedim, koj je obsědjenje poleg pravil svojega prědnika ravnal.

Prvlje vendar nego bi skrajnja poprijel, posluži se SoIiman od neuztrpljivosti izjedjem, drugačiim oružjem: naruči najmre viteza našega na predanje grada pozvati, obeća mu upravljanje sve Iliriske dati, Hrvatsku pako zemlju za odvětničtvo ostaviti. Kada sve to ništa nije hasnilo, dade mu poručiti: da mu je sin u tursku vuzu opal — i zbiljam zgodilo se je to s lovcem mladoga kneza tim načinom, da oteti s obiteljskim grbom narešeni lovački rog Turci za dokaz potvrdjenja upotrebljavaše -  izkal je anda Sultan predanje grada za uzdržanje vodje i sina njegovoga, s obećanjem bogatstvih i častih, ili grozjaše mu se glavu mladoga kneza na pogrdni pogled otčin pred gradom nataći. Akoprem ova ganutja za muža (vir Mann) bez svakoga ufanja za oslobodjenje vojujućega krěpka bihu: ništarmanje nemogoše věrnostju i ljubavju za kralja i domovinu zauzeto srdce viteza našega ganuti.

Sili anda samoj ostade sudbinu města odlučiti. Kada bi daklem dan i noć od neprestanoga na grad pucanja zidovi na mnogih městih jamačno razvaljeni bili, navališe Turci 26-ga kano pomamni. Ništa se nemože prispodobiti sili okrutnikov: ali su se i naši nevěrojatno protivili tim načinom, da Turci, potlam bi se zahman napinjali i mnoge svojih, izmed kojih i pašu egyptonskoga, izgubili bili, moradoše neopravljenom stvarju ustupiti. U toj priliki predobi hrabra posadka dve velike, crvene neprijateljske zastave, koje na jednom povišenom mestu grada za poruganje okrutnikov zasadjene biahu.

Zarad nesreće i žrtvih ovoga navalenja vrlo razjaren Soliman, zapovědi 29-a novu na valu. Ovo je bil dan žestokoga boja godišća 1526 pri Muhaču; on moradjaše daklem Turkom za nazvěštjanje predobitja služiti. Ali je ipak i sada nepredobitna hrabrost krštjanska preobladala. Turci, kada bi cěli dan sve jednako s ponovljenimi četami na grad navaljivali bili, moradoše nakon ustupiti. Grabe gradske turskimi napunjene telesi pokazaše srdčenost vitežke posadke.

I tako projde cěli měsec danah po došaštju okrutnikov pod stěne sigetske, i još sve jednako stajaše! Nikola kano bitje višeše vrsti neprignjen i neodolit. Neprestana grmljavina i tutnjanje topovah, žvenkanje mečevah, neizměrna množina neprijateljev, nemogućnost svih čověčanskih pomoćih; preokrutna groženja, i najmamljiveša obećanja, kako takodjer jarost predobiti naviknjenoga Sultana, nemogahu srdčenost njegovu izgrabiti, neoslabiše njegovu ljubav prama kralju i domovini. Rěčju nagovaraše taki po uzdigautju Maximiliana na prestolje rat proti věrolomnomu susědu: a činom pokazi vaše kako se taj rat voditi ima. Mnogi već zmed njegovih věrnih proliše krv, i položiše život za svoju dužnost: ali neizměrno većji biaše broj okrutnikov, koji se njihovim hrabrim duhovom žrtvovahu.

Soliman bi osvědočen: da će njegova, akoprem neizměrna moć tako dugo bez posledja ostati, dok ju očito proti vitezu potrěboval bude; mišljaše dakle na sredstva: kako bi on grad i njegove branitelje uništiti mogal, koje igda predobiti težko se nadati mogaše.

Voda iz umětnoga grad objimajućega jezera biaše već prie izpuštjena, i črez to pristup k zidinam oblahkotjen. Počeše anda Janičari 2-a Rujna (Septembra) zid podkapati. Ovomu nakanjenju doskočiti biaše našim sa svim nemoguće; budući se s jedne strane rad množine i blizoće neprijateljev nitko od posadke bez očite pogibelji za zidinah pokazati nepodstupljaše: s druge pako strane opravljahu Turci svoje delo bez ikakvoga obzira na izgubitak svojih, od kojih doista mnogi poradi potrěbovanih srědstvih podkapanja životom svojim postradaše.

5-ga su bili već neprijatelji tako daleko svojim delom napredovali, da su kroz probijenu razvalinu množinu gorućih latkih (materialov) u vanjski grad unesti mogli, i podmetnuvši oganj, učiniše jednokupno na grad napadenje. Po navadi protiviše se naši, koliko bolje mogoše. Nikola nezadovoljan samo rěčju svoje verne podbadati, vojevaše vlastitom rukom hrabrenito proti okrutnikom. Prenejednake su bile sile, da bi se Krštjani još dužje uzdržati mogli! Pretrpivši ovdě veliki kvar, povukoše se natrag u nutarnji, u kutu većega sazidani grad.

Нranu, oružje svake vrsti, i ostale potrěboće porobiše nešto neprijatelji, nešto pako oganj proždri. Kada bi ov većjom stranom sam od sebe bil prestal, ostadoše Turci u vanjskom gradu dva dana dugo, bez da bi što važnoga poprimili bili; medjutim trpljahu unutrnji grad pobegavši ostanci braniteljev, i stanovnikov sigetskihusvem, osobito pakouvodi, prežestoko pomanjkanje. Ni misliti dakle ne biaše na mogućnost daljne protivšćine; budući je izvan toga zločestoga stanja, veliko oružje sa svim skorom nestalo bilo.

Kada bi 8-a u zoru Janičari i ono malo u nutarnjem gradu nalazećih se kućah a plamen děli bili, tada očito vidjaše Nikola: da je zadnji dan njegove slavne staze nadošal.[1] Reče daklem svojemu osobnomu službeniku Čеrenku svetečne donesti oprave, lagani najmre menten, ter zlatom, dragocěnim kamenjem, i perjanicom narešeni kalpak, koj on u svatbah nositi običavaše; zatim postavi u kroj, u opravi naredjeni, gradske ključe, i 100 ungarskih dukati; ove zadnje onomu je naměnil, koj se prvi njegovoga těla dočepa, najpotlam dade si 4 sablje osebujne vrědnosti donesti, i izbere si onu zmed njih, koju je još od oca dědinstvom dobil, i kojom je po svojem vlastitom svědočanstvu, mnogo slave i poštenja zadobil.

Оvako svetečno obučen idjaše u nutarnji dvor gradski, gdě još okolo 600 ostavših vitezov sa svim oboružanih, i na poslědnje zapovědi svojega preljubljenoga vodje čekajućih najde. Krěpostnim, i razbornim glasom nagovoraše sve skupsabrane poslednji put. Opominjaše jih otčinski: neobhodimu ovu nezgodu kano naredjenje božje krštjanskom podnesti ustrpljivostju; napominjaše jih na zvajemnu prisegu: družtveno živěti, i umrěti, zahvaljivaše im za dosad pokazanu věrnost, i slogu, poka

zujući jim svoju uvěrenost, da ćeju oni to i do skrajnje svoje pokazati sape.[2]

„Vidite, govoraše on, da iz trih uzrokov mi dužje ovdě ostati nemožemo; jerbo nas s jedne strane oganj troši; s druge pako tako nas je malo, da tolikim neprijateljem odoliti nemožemo, a zadnjič u svem trpimo manjkanje tim načinom, da jur vaše žene i dětca od glada i žedje umiraju.

Zato dajte, da neprestrašeno neprijatelju naproti idemo, mužeski vojujući, věčnu si slavu pripravimo! Misal na turske veruge budi nam strašnja, nego čestna smrt. U tom ću vam ja mojim izgledom naprvoići, i samo to od vas potrebujem, da me svi věrno naslědujete!“

Zazvavši zatim triput ime Jezus, i predavši kraljevsku zastavu Lovrencu Juraniću, da ju naprvo nosi, reče velika vrata otvoriti, i pod njima nalazeći se, množinom malih krugljih, i sěčenim železom nabiti mužar, na neprijatelje u blizoći skoznujuće, podpaliti. Onda pako idjaše on sprevodjen od svojih věrnih na most, neprijatelju naproti, gdě se najzadnja, ali i najžeštja bitva zgodi.[3] Каda bi vendar Turci kruglje od svih stran kano mećavu (plohu) na malu četu padati pustili, bi i Nikola na skorom kroz svoja junačka prsa prestreljen. Krvju velo oblejan, neprestade niti světlim svojim mačem junački mahati: niti svoje k borenju podbadati. Ali na skorom doleti drugi hitac, a tretji ga zgodi med uhom, i desnim okom tako žestoko, da udilj na tla pade. — Раde slavni vitez, od kojega Istvanfy jednovremeni, i věrojatni dogodjastvenik dokazuje: da je bil slavni vodja, i da od njega u ono vrěme nikoga u ravnanju vojske věštiega nije bilo.

„Summae claritudinis dux, quo nemo regendis exercitibus melior eo tempore atque peritior habebatur.“

Videvši okrutnici, da pade vitez, koj njim s malimi sredstvi toliko posla zadavaše, zavapiše jednodušno, radostno, i halabučno svoj АIlah: ostanci posadke žalostnim zgubitkom sa svim iznemoženi, počeše seupušeće razvaline gradske, kano omamljeni, povlačiti. Ali gdě bi tu utočišće za bêdne i potlačene bilo? Turci prosterše svakolika města robeći i moreći, gdě što stigoše; za strahotu razjareni radi nevěrojatne postojnosti naših, koji i sada jošće videći smrt pred očima,uguste čete okrutnikov prodirahu, i med hrpe njihovih mrtvacev zakapahu se, Polag Budine bilo je na onom městu grada, gdě su se borili, toliko mrtvih tělěs; da se nigdě na čisto stati nije moglo, i toliko je izteklo čověćanske krvi, da se je grabiti mogla.[4]

Na ovaj dan stoprom, na strani miloga svojega vodje, padoše med ostalimi i sotnici (kapitani): Vuk Papratović, Nikola Kobak (Kovač?), i Petar Patačić. Izvan někojih gospojah i děce, bihu redki občuvani; med ovimi i Kašpar Alapić, kojega su zarad lične svoje rugobe za prostoga slugu držali; zatim osobni službenik Nikolin Čerenko, i neki Gerec (Greč), koji za svoje občuvanje mladosti, i ugodnomu izrastu zahvaliti imadjahu. Stěpan pako 0ršić bi zahvalnostju jednoga Turčina, imenom Hasana, oslobodjen. Spome mu se najmre ovi čověčnoga, i krotkoga baratanja, koje on nikoč u domu Stěpan ovom kano sužanj izkusiše, i zato zašćiščavaše svojega dobročinitelja vlastitima prsima.[5]

„Atque ii tres aut quatuor, veli Istvanfy, ex tot millibus superstites, postea a Georgio Comitis Zriniani filio redemti, postliminio redierunt: caeteris ad unum omnibus, praeter pueros et feminas, ab irato hoste interfectis.“

Оno malo sužnjev biaše već odvedeno u ležaj (tabor), i sami Turci napuniše grad, ne zasitljivom lakomostju premetjuć svaki kut; kad na jedanput oganj dobro okskrbljenu, i za taj prizor prvo već priredjenu barutanu, dostiže. Digoše se iz temelja pušeće razvaline, strah, i smrt med okrutnike razprostirajuće na toliko, da ovo jedino pripetjenje više od 3,000 bezdni (propasti) predade, i cèli tabor s jaukom, i tu ženjem zarad izgubljenih svojih napuni.

Glava Nikolina bi od trupa razstavljena, i u maloj od velikolěpnoga šatora odaljenosti, na sulicu nataknjena, gdě je celi 8-i dan Rujna stajala. Drugi pako dan posla ju veliki vezir Mehmet Sokolović svojemu bratu Mustafi, koj u ono vrěme zapovědnik budimski biaše. Ovaj posla juuKomarno grofu Salmu, odkuda ju zatim u Gjurucarski ležaj odnesoše. Ovdě ju primi Baltazar Batthyany zet našega slavnoga viteza, i od cěloga šerega jedan dobar kus (komad) sprevodjen, odveze juugrobnicu Cakovačku — u kloštar Sv. Jelene – u kojoj prva već supruga Nikolina Katarina iz plemena Frankopanskoga, zatim jedna kći, i dva sina priložena bihu. Trup Nikolim sahrani pri Sigetu Mustafa Vilić Turčin Banjalučanin, koj prie kod Nikole kano sužanj někoje vreme sprovadjaše.

U ostalom stajaše Turke hrpa podrtinah, koje u njihove dojdoše ruke, neizmerno veliku žrtvu, ar izvan množine izkusnih vojakov svakoga reda, pade još pod Sigetom okolo 30,000 najizbranie turske vojske: pače istoga velmožnoga Solimana umori nečujena našega viteza postojnost. Morade bo gledati, kako se mala šaka krštjanskih vitezovah njegovoj preobladati obviknutoj vojski cěli jedan měsec dámah suprotstavlja; morade svoje ljubimce, najjačje podpore slave svoje viděti: kako sve jedan za drugim pod sigetskimi padaju mečevi; — i kada mu najpotlam niti 29-а Коlovoza najvekšom užganostju, i neizbrojnimi žrtvami poduzeto navaljenje za rukom nebi izišlo bilo, kada bi sva skorom moguća srědstva za svrhu svoju zadobit izgrabljena bil viděl, onda ti zavlada njim takova srditost, da je već i bez toga starostju i bolestju oslabljeno tělo razpasti se moralo, izpusti on dušu 4-a Rujna u nazočnosti nepredobljenoga jošće grada. To je vendar tajil i poterpaval Mehmet Sokolović tako dugo, dok je Selimu sinu, i naslědniku njegovomu obznaniti mogal.

I tako se dovrši dogodjaj, koj se i u istom neprestanimi ratovi vrlo zburkanom vrěmenu, u kojem se on zgodi, med najpoglavitie brojaše. I u istinu nijednoga nenalazimo u domaćoj dogodovšćini vitežkoga čina, kojega bi takvimi okolnostjami, i takvom pomnjom suvrenenici opisali bili, kano što su ovoga. Nesamo u domovini slavljaše se spomenak Nikol in kanoti izrednoga, istinom velikoga muža, dapače i u istoj inostranosti (Ausland) javiše se mnogi glasi, koji njega kanoti najpoglavitešu podporu krštjanstva oplakahu. Zato i piše u čeni Katona : „niti je Rim, niti Grčka plemeniteše čine u svojoj dogodovšćini pokazala, kano što su u ovom branjenju pisci potomstvu ostavili."[6]

U dobi našega viteza neslažu se sva danja dogodjajstvena. NagrobnicauCakovcu, koju Bud i na donosi, i koju mnogi prepisaše, glasi ovako: „ viхit annos quadraginta octo“ (živil je 48 lět). Nego i na toj istoj nagrobnici stoji, da je Nikola u branjenju bečkom proti Turkom poleg bil, i da je zarad svoje tamo izkazane hrabrosti od Karola V. izlikovan bil. Dopustimo, da je istinito gorirečeno danje, tako slědi, da je Nikola već u 12. dobe svoje lětu lavoriku bral, koja doba za zbiljno bo renje očito utljiva (zart) jest. Věrojatnie, pače i stalno jest, da je on u 58. dobe svoje lětu opal, čim se zaključiti može, da on u obsědjenju bečkom 22. lěta star biaše, so tim se i ono sudara, gdě Istvánfy njega samoga u sabranom po caru Maximilianu sovětu (consilium), slědećemi rěčmi govorećega dovadja: „Kada bi u mojoj mladosti, i komaj u 22. lětu dobe moje Soliman bil Beč zahman obsěl.“[7]

Buduć gori opisano djedjerno branjenje sigetsko izredni, i pozornost cěloga krštjanstva na se navlačeći dogodjaj biaše, po kojem su vrli branitelji svoju nagnjenost i věrnost věri, vladavcu, i domovini ganljivim zaisto načinom pokazali; neće nam Ilircem svejedno biti, da zaznademo: kakov děl našemu narodu kod te zgode nadležaše? — Nije to malana nenavidnost proti sojuženomu s nami narodu, što nas na ovo iztraživanje prigiba; jerbo bi cělu dogodovšćinu zatajiti morali, hotěvši Magjarom djedjernost i bojevni duh odreći: nego mislimo, da ono znano prirěčje „suum cuique“ — svakomu svoje — i za nas podpunom pravicom potrěbovati možemo.

Dogodovšćina onih vrěměn pokazuje bistro, da su ne samo pod ugerskom krunom sojuženi, nego svi skorom narodi krštjanski Еurope, proti navaljujućoj od izhoda moći okrutničkoj, svoje sile suprotstavljali. Skrb je bila obćinska; budući se nedvojaše: da bi svako ugodjeno izkušavanje Turkov, njihovu pohlepnost za preobladat još bolje podžeglo. K tomu je dobila Ugerska za onda kralje iz takvoga vladavskoga plemena, kojeušpanjolsku i austriansku granu razdeljeno, velikim dělom Еurope vladaše, ostalu pako zarad obćinske pogibelji vrlo lahko u svoje kolo dovesti mogaše.  Ugerska, koja 16. i 17. stolětja proti Оttomanom (Turkom) vodjenih ratövah bojišće biaše, postala je kroz to neizměrnim grobom, hiljadu hiljad mučenikov krštjanstva i zdělanosti iz svih narodov krštjanske Europe, u svo

jem krilu čuvajućim.

Da su s Ugerskom sjedinjene ilirske države bitni (essentialis) del od te slave imati morale, može se tako iz zemljopisnoga ležaja, kako takodjer iz njihove k Ugerskoj směrnosti (relatio) lahko viděti. Ne samouIlirskoj, ne samoumedjaških s Ilirskom krajinah ugerskih, boriše se naši predji proti obćinskomu neprijatelju: da li jošter i dalje od Drave ležeća města branjahu vitezi hrvatski. Tako dade n.p. 1566. Pertaff hrabre branitelje Gjulske po jednom hrvatskom odteržencu (apostata) Маrku Radanoviću na predanje města pozvati.[8] Ovi anda mnogi, koji Radanovića poznaše, i njegovo zahtevanje razumiše, bihu bez dvojmbe takodjer narodom Hrvati.

Da je med branitelji sigetskimi několiko Ugrov bilo, to već i sam ležaj města dokazati može; dolazihu takodjer mladići iz poglaviteših plemenov ugerskih, za umětnost ratnu pod tako glasovitim vodjom, kakvi je naš Nikola bil, naučit se moći. Zato i naziva Forgats branitelje sigetske „omnes hungarici ac illyrici nominis.“ — Vendar što Ilircem prevagu daje, jest najpoglaviteše – vojvoda sam.

Nikola iz prastaroga hrvatskoga plemena izhadjajući, najvećji děl imanjah svojihu Hrvatskoj imajući, svagdě se Hrvatom ukazuje. Za njegove dobe bihu směrnosti (relatio) ugerskih zemaljah sa sěvero — zapadnimi susědi prenove i preslabe, da bi si stranjske jezike, i stranjske običaje privlastiti tražile; iudržavah pod ugersku krunu spadajućih nebiaše nijednoga naroda, koj bi si nad drugimi gospodstvo preoteti usudil. Nepade nikomu na um svrhu pravice jednoga naroda k svojemu prirodjenomu jeziku dvojiti, za nasilovat ga: da stranjski kakov poprimi; i ako bi baš višeša zdělanost jednoga zmed domaćih jezikah, njemu k ostalim sustanovnikom put pertiti mogla, tako bi se to s ilirskim zgodilo, koj je krštjanski zakon za ranoga svojega obdělatelja zadobil.

Iz svega toga slědi: da Nikola po okolnostih svojih pravi Hrvat biti moradjaše.

Zato vidimo kako on 1542. na bojišće peštansko sa svojimi „illyrici nominis“ konjanici hiti (pašći se), koji baš na to illуriсum nomen ne malo ponositi bihu.[9]

Baš tako vidimo ga pri Bobovcu sa svojih 1,000 konjanikah ukazati se, koje on — naravno hrvatski — k djedjernomu borenju podbada, i Turčinu Budaku našim jezikom pitajućemu : tko je on? — svoje očituje ime.[10]  Dapače i konjem svojim davaše ilirska imena.  Istvanfy dokazuje: da se je jahač Nikolin u Sigetu najdjen, koj je Janičarskomu sotniku Аliu za plěn zapal, imenom Pervan zval.

Ne manje biaše i ljudstvo u Sigetu većjim dělom hrvatsko. Kakogod Nikola grad iz svojih vlastitih hambarov – barem dělom — obskrbljavaše: (vidi Budinu i Isthv.) na isti način imadjaše i svoje vlastite okol sebe boritelje. Zato nalazimo ondě ne samo njegovoga sestrića; nego jošter izkusnoga i mnogo zaslužnoga sotnika vlastitih četah Nikolinih, Petra Farkašića, koj prvi dan obsědjenja naravnom smrtju umri. Zato vidimo viteza Petra Patačića sad pod Nikolinom zapovědju na stěne Korotnanske spenjati se, sad opet Siget do zadnjega dana braniti. Množinu poglavitih Hrvatov nalazimo med branitelji sigetskimi kanoti: Stěpana 0rišića, Ivana, Novakovića, Vuka Papiratovića, Nikolu Коbaka, Lovrenса Јuranića, Deli Vida Žarkovića, dva brata Miloša i Matiu Badanjkoviće, Andriu Gušića, NikoIu Sekulića, Iliu Golema i t. d. — Кој pako najobičneši jezik u posadki biaše, može se lahko pogoditi, kad pročitamo (Isthv. L. XXIII.), da su jednomu, od Turakah k našim priběgšemu čověku, ime Priběg naděli.[11]

Zato i izpěva Vitezović ilirskim jezikom branjenje sigetsko, kanoti pripetjenje najpače Hrvate dotikajuće se. Tako n. p. uvadja grada govorećega (Oddilj. Siget. D. I.)

Gospoje hrabrene i hrvatske vile,

Кe ste radi mene mnogu skrb imile!

I malo dalje:

Lahkoće već više nij' se moglo dati,

   Neg' ku mi doniše ljubljeni Hrvati.

Dapače on samim Hrvatom, sve druge izključujuć slavu velike žrtve prisvojava, gdě on (u Dělu II.) takodjer u ime Sigeta popěva:

Poglej tuge moje Ugrine perjeni,

   Ali bolje tvoje nesrěće u meni:

Nadaj se s vrěmeni težju skrb neg ovu,

   Ki tij' pred bedeni, dojdet' oganj k krovu.

Za dobe gotovu vodu htij držati,

   Za vas dom v takovu škodu nepuštjati.

Ne dojdoste brati na potrěbu moju

   U ove turske rati strahovitom boju!

Da bi pomoć koju donesli 'z dužnosti:

   Znat' ćete i svoju srěću u tužnosti,

Ruše se, nestoje gradi bez složnosti!

Iz toga velikoga dělničtva Hrvatov pri branjenju sigetskom, lahko se može konečno raztolnačiti: zašto je opisanje toga dogodjaja ilirskim jezikom najpodpuneše izjasnjeno. Razuměvamo ovdě Budinino u latinski jezik prenešeno, koje svojom starinom (prevod biaše već lěta 1600 štampan u Frankobrodu pri odvětkih Andrie Vechelia) svojom obilnostju, i točnim bilježenjem posebnih dnevov, pokazuje, da njegov spisatelj ili neposredstve no, ili vrlo blizo posredstveno dělnik toga rata biaše. U kratkom: u žilah najvećega viteza noviega vrěmena teciaše slavska krv: i slava Zrinjskoga, jest slava velikoga naroda slavjan s koga.[12] Podpunom anda pravicom izpěva novii neki slavski pesnik u pesmotvoru Slavy Dcera Znělki 318:

„My sme dali Uhrum Zriniho"[13]

Zaključujući ovaj razgovor, skrušeno se molimo Bogu: da spodobne nezgode za navěk od premile naše domovine odvrati; ali smo skupa i izkreno osvědočeni: da bi u prigodi pogibelji věrni Hrvati spodobnim načinom, kano i njihovi dědi i pradědi za zakon, cara, i domovinu, svoju krv i život žrtvovati, uvěk za srěću si držali.

---

[1] Mi dobro znamo, da se za ovaj dan navadno 7. Rujan uzima; iz Budine vendar očivesto biva, da je 8. bil, i Istvanfy bistro piše „sexto demum Idus, qui dies nativitati Dei parae Virginis dicatus est &c.“ L.23.

[2] „Ubi certe admirandum et illud accidit, quod, quum spatiо 35 dierum infinitam multitudinem barbarorum forti animo saucii plerique nostiri sustinuissent; tamen non uniсum repertum fuisse, qui in tam acerbissimo vitae discrimine, deditionis vel mentionem solummodo fecisset“. Forgac

[3] Takodjer i ženski spol pokazal je pri toj priliki čudnovito vitežtvo. Pripověda Bethlen poleg Brutusa, da u onom oka trenutju, kada se je posadka k po slědnjemu napadenju pripravljala, svi oni, koji su žene i děcu pri sebi imali, hotiše jih po svojih prijateljih skončati dati, za izbavit jih takvim načinom od oskrunljivoga baratanja turskoga. Někoje vendar zmed srdčeneših hitiše se pred svoje muževe na kolěna, moleće se ne za život: nego za drugi način smrti. Оne iskahu oružje za moć družbeno napadenje sa svojimi učiniti. “Еt finita hac oratione; viragines illae virilibus indutae vestibus, una cum maritis suis invictos animos gerentes, parvulos brachiis complectentes, majoresque pueros cingulis trahentes, collecto in globum agmine erumpunt, et liberos proscutisac clypeis ad ictus hostium objectantes y vulneribus tandem сопfossos, in hostium ora contorquent, nec prius loco cedunt, quam ad prolis suae cadavera infestis plagis una cum Duce, scilice Comite Nicolao Zrinio, et maritis suis concidunt. Нist. L. V.  (piše dalje Bethlen)"

[4] „Eo arcis in loco (veli se tamo) nostrorum, Turcarumque cadaveribus ita referta erant omnia, ut eliter quis, quam per funera mortuorum ire, eaque calcare, et premere arcem ingrediens, aut in ea ambulare velems, non quiverit. Tanta etiam in ipsis moenihus interioris arcis caesorum, interfectorumque hominu copia passim jacebat, ut sangvinem quisibi, et cruorem haud difficile haurire potuerit.“

[5] Ovoga Stěpana Oršića, kako takodjer Kašpara Alapića, broji Vitezović med padše.

[6] „Non Roma, non Graecia nobiliora in suis annalibus facmora prodidit, atque hac in defensione scriptores ad posteritatem transmiserint.“ Нist. Crit. T. 24.

[7] „Сum me adolescente, et vix alterum et vigesimum aetatis annum agitante, Viennam irrita obsidione cinxisset.“ (Solimannus) L. 22.

[8] Pertaffus interea, piše Volfgang Bethlen Hist. L. V. p. 140. acerrima oppugnatione obsessos Gyulae premit, defensoribus tamen acriter se tuentibus, mittit ad eos caduceatore n Marcum Radanović natione Croatam — multis eorum, qui intus erant, notum.

[9] „Ex insperato procurrunt, se pugnantibus miscentes, et Illyricos Comitis Nicolai Zriniani asseclas vociferantes“ Ist. Hist, L. XV.

[10] „Quisnam esset i Ilyrica lingva percunctanti“ Isthv. L. ХIХ.

[11] I dan današnji još razgovora se u Sigetu, Pečuhu, Bobovcu, Šiklošu, i Mohaču većjim dělom Ilirski.

[12] Svakomu svoje.

[13] Mi smo dali Ugrom Zrinjskoga.