Vazetje Sigeta, grada. by Karnarutić

Vazetje Sigeta, grada.
Složeno po Barni Karnarutiću, Zadraninu.


Source

Parvi dil


    Gospode i knezi harvatskih, tolikoj
    Turačkih vitezi sada poju poboj
    Pri gradu Sigeta kojino se j' zgodil,
    U ki svih dob leta turski se j' rob vodil.
    A to hti oni car, soltan Solimanin,



    Pripuke dobe star, da čestit poganin,
    Ki, pokle se na sag carastva postavi,
    Mnogu zemlj' i rusag poda se podstavi.
    On razbi Gazelu, mamaluke pobi,
    Tja dari k Babelu Jejipat vas dobi.

    On slavni Biograd vaze svojom silom,
    Potom, kako bi rad, Rudu hrabrim dilom.
    On Ugre razbivši, da mu se Budin grad,
    LAUŠA ubivši kino biše kralj mlad.
    Sablje mu zuk zveča i njega sile zloć

    Tja v Nimce prik Beča, tolika mu bi moć.
    A jer iz Sigeta, premda grad mal biše,
    Dari do diteta u gusu grediše,
    Hip i čas robeći te turske daržave
    Ter Turke znobeći gdi jih se dobave,

    Zgodi se da buduć u tom Sigetu knez
    MIKLOŠ Zrinski, moguć gospodin i vitez
    Visoka plemena a rukom hrabreni,
    Poštena imena i vojnik ognjeni.
    Biše harvacki ban, harvacki štit tokoj,

    Vas na viteštvo dan s Turci bijući boj,
    Na harac ishodeć drugda kako gusar,
    Tursku zemlju robeć čudnu činjaše stvar.
    I bezi i baše zgor i spod Dunaja
    Dobro ga poznaše, kad se s njimi staja;

    Jer gdi koga stignu ter se s njime pobi,
    Živ mu ne ubignu, da tudje ga dobi.
    Bil bi razumom red dal vojski cesara
    Lipo, dobro i vred protiv sili cara.
    Turci u sinžirih i zimi i letu

    Sijahu po mirih u tome Sigetu,
    Koje on s družinom svojom dovojaše,
    Jer tom meu jinom častju se svojaše.
    Nimam toliku vlast, nimam moć toliku,
    Da zreku njega čast i slavu veliku,

    Da ovo dij svaki da se ne nahodi
    Sada vitez taki ča god sunc' obhodi.
    Začuvši Suliman, on turski slavan car,
    Da ov harvacki ban čini mu taku stvar,
    Odluči odlukom careve svitlosti

    Prit silom i z bukom njegove jakosti
    Ter mu grad podsesti i arvuć dobiti,
    Z njega svih izvesti tere ih pobiti.
    I takova posla svaršiti bivši vruć,
    Čauše odasla po svoj zemlji tekuć

    Zapovid noseći: ki god darži timar
    Da ide jazdeći kud jazdi golem car;
    Nazor i kadija gdi se ki nahodi
    I svaki spahija da vred k caru hodi;
    Base da se sprave, svak da vrime skrati

    Ter svi da s' odprave kude car obrati,
    Priteći pobiti i mlada i ki je sid,
    Ki neće stvoriti carevu zapovid.
    Nigdor ne obteza, da u red se staviv
    K caru se poteza viteški se spraviv.

    A on, spustiv potom nikoko malo dan,
    San svojim životom z Carigrada ide van.
    Pod njim biše konj vran, arabski, pastušat,
    Mej mnoštvu konji zbran, v tri putonog, zvizdat;
    Kopita visoka, noge čiste, zdrave,

    Civela široka, a sve kosti prave,
    U tarbuhu pupčast, mala boka, svaljen,
    A u sapih klubčast, stepen prizat, hvaljen;
    Rep kratak a tanak, duge strune na njem,
    Vas ini ostanak mnogo gizdav u njem.

    Pod sedlom pak ozdol visok greben izvel,
    A rebra kako vol u široko razvel,
    Parsi otvoreni, mesnati dovolje,
    Široko stvoreni, ne more se bolje;
    Vrat debel i širok, nikoko ulučen,

    Grive tanke, visok, podobno razlučen,
    Glava suha, mala, neg ju koža skrila,
    A po njoj se j' znala ta najmanja žila;
    Velike nozdarve, karvavih očiju,
    Vas gizdav do marve, strignastih ušiju,

    A proriz od čeljust pri velik nego mal,
    Pina mu hodi z ust, vas se j' u jedno žval.
    Vas biše k skoku dan, ni naravi lene,
    Obartan sa svih stran kud mu rukom krene.

    Noge lipo dviže: gdi s pridnjom postupi,
    Tu zadnjom vred stiže i dobro pristupi.
    Miran i tih biše, da barz kako sokol,
    Koko človik htiše i sardit i ohol.
    Sedlo biše na njem od Karamanije,

    A sumodra po njem koža od sakrije.
    Po koži od zlata mnogo biše cvitak
    Novih prem spod mlata i spod hitrih dlitak;
    Jinud pak pramici srebra svakoj strani
    I dragi kamici tja v Indiji brani;

    Parsine te kože pohve lipe dosti,
    Nitkor zreć ne može njihove vridnosti.
    Cafil se modraše u mnogo misi na njih,
    Rubin čarljenaše sa svakih stran po njih.
    Dijamant, drag kamen velike tvardosti,

    Zdavaše svoj plamen u toj narehosti.
    A zlatna strimena na njih vridnost svaka,
    Da mnoga vrimena ne vidi se taka.
    Bisera ter turkes na njih sa svakih stran
    Biše bogat ures, vas na jaglu pribran;

    Sta oka zlata slita, po njih svaki tezi,
    Liplji šega svita i prihitri vezi
    S djacinti, s tupaci, sultanska majera
    Kih mu po ulaci šalju tja z Kajera.
    Od svile popruga dva šara imiše,

    Široka i duga koko triba biše.
    Sva zlatim zlamen'jem uzda urešena
    I dragim kamen'jem biše narešena,
    Koga bihu po svoj narejene varste
    I povojak tokoj, a zlatne joj barste;

    Veružnjak meštrije z Damaska ka shodi.
    Po njem zlat hitrije ke svit ne nahodi
    Ogarnik na vratu od svile čarljene;
    Smiraldi u zlatu po njem se zelene;
    Bisera s istoka na njem visaše vez

    Sprid Manbre potoka ki mu da niki knez.
    Pod vezom pak ozdol visaše hotoz bil,
    Tri mu strane do tol zlat pram biše prikril.
    Te konje vojahu sinci imbrahora,
    Ki piši hojahu vele lipa stvora:

    Zdravi, mladi, bili svi skoku spravljeni,
    A u modri svili jednako opravljeni.
    Treset u tih spravi bedevov se prid njim,
    Turak kako mravi varvljaše se za njim.
    A on jahaše prav zlovoljan, star i sid,

    U nogah malo zdrav, u licih jure blid,
    Tanjahat u pasu, a u pleći širok,
    Čestit car na glasu, a vrat mu bil visok,
    Nos tanak, pokučen; imaše tih pogled,
    Da j' dobru odlučen, rekal bi, ni v njem zled.

    Bil, tanak tulipen biše na glavi svit,
    A za njim zadiven prolitnje ruže cvit,
    A na njem hazdija zgolja zlata tkana
    Na dar malo prija ka mu biše dana
    Iz ruke karstjanske. Nut ruga, nut smiha,

    Nut šibe poganske nad nami cić griha!
    Biše sebe svukal dolamu od svile,
    A zlatnu obukal viš košulje bile.
    Pridragi kamici za puca joj bihu,
    S kih kako plamici ognjeni gredihu

    Pason se j' opasal Stipana hercega,
    A sablju pripasal biše Skender-bega,
    Lipo spravnu dosti, ča mnozi govore,
    Tolike vridnosti da se zreć ne more.
    Nigdor njega oprav ni umil sciniti

    V koj jaš'jaše uprav karstjanstvo pliniti.
    Svak mu se klanjaše priklono, s pošten'jem,
    Gdi vas zlatom sjaše i dragim kamen'jem.
    Ovamo-onamo glavom pokiniše,
    Gledeć simo-tamo mimo kih miniše.

    Bihu mu šalvare čarljena veluda,
    Nove, a ne stare, rude više ruda.
    Čizme mu karmzije srebrom podkovane,
    Pašci ostrog sagrije sve zlatom skovane.
    Tri baše vićnici, s kimi se većuje,

    I njega svitnici, kad godi vojuje,
    Blizu ga jahahu; sablju, luk i strile
    Sa zlatom imahu, konji kako vile.
    Sto s' ulakov prid njim, treset svake strane,
    A druga sto za njim, svi jednake hrane.

    Svih jednaka svita, jednake strile i luk,
    U rukah procvita mej njimi cik i muk.
    Svaki svojoj glavi žarkulu s perjem svil,
    Svaki jedne stavi, jednake dobi bil.
    Dva po dva gredihu kakono dijaci,

    Ki ga s desne bihu, svi bihu livaci.
    Jahaše prid njimi sanžak Tajileri
    S junaci svojimi š čapljenimi peri,
    U kih su zastave, horugve i dundar
    I ine oprave ke darži čestiti car.

    S jabukom zlata zgor, s misecem tolikoj,
    Koji s tartarskih gor snesoše na poboj,
    Svaki jih nosaše, mlad brade ne brije,
    A konja imaše siva z Natolije.
    Svaki lipo spravan jahaše vrat isteg,

    Gospocki opravan kako da bi herceg.
    Prid njimi se vuku patancije na koli
    Kime grade tuku ti Turci oholi.
    Pedeset biše tih na konjih jazdije
    Ter u stup vele tih pet po pet hodije.

    Janičarske age biše deset tisuć,
    Svaki dobre snage, biti se mnogo vruć.
    Mnogi topičije prid njih su umići,
    Proside gidije s mladimi ditići.
    Svaki s pomnjom želi druga umit veće,

    Za kada car veli da gradi razmeće,
    I mnoge taraske vucihu unaprid
    Kin gradi ni daske ne stoje8 ni tvard zid.
    Svaki se hraniti htil listo za slavu,
    Da mu se j' braniti veće nego lavu;

    Svaki se ponosi piš mlad, barz kako hart,
    A u rukah nosi pukšicu, naglu smart,
    Niki strile i luk hodeći te volje
    Kakono gladan vuk da mori, da kolje.
    Na svakom berita kapenka najveća

    Bila, ka dohita doli mu niz pleća.
    Ti hode još u red od one falan'je
    Ka nigda podbi zled svim od Gad do Gan'je.
    Ovi cara štite, svaki ga zaklanja,
    Tere svitu prite da mu se poklanja

.

    Tisuć spahij jaše carevih s desnu tih,
    Svaki sablju paše, bodežni mač u svih;
    Na nikomu j' pancir, oklope na nikom
    I kože ljutih zvir strahotom velikom.
    Oprovda prid svakim štit s kopjem ponosi,

    Lipim redom svakim svaki se uznosi.
    S liva sulfatari jahahu u taj red,
    Prihudi patari, u kih je svaka zled.
    Tisuća i pet sat biše ih po broju,
    Spravni sablje pojat po mrazu, po znoju.

    Caru slide staze, gdi godi pribiva,
    Ter ga virno paze kad speći počiva.
    Za timi pak jaše množ Turak prez buke,
    Katipiriljer-baše ki paze odluke.
    Turci siromasi meu timi su mnozi,

    Čarnci i Čarkasi i ini ubozi.
    Za timi kamile, veli dromidarci,
    Za timi kobile, mazgi i magarci;
    Za timi kolove gvozdene do toli
    Potežu volove i jaci bivoli,

    Naparćeni hode svakojakih stvari
    Na svitu kih gode u vojskah se kvari.
    Prid patancijami pak šereg z Natolije
    Kako nebo oblak vdaleč polje krije.
    Prid tim karamanski takoj ide šereg,

    A uza nj bosanski taj Sokolović beg;
    Pored beg blagajski pod pas krila priteg
    I on podunajski na sablju se poseg.
    Baše z Rumanije jižjaše množ vela,
    Za da se boj bije gre opustiv sela,

    Uza nj beg z Morije, a s njim mnoge Turke11
    I on z Arbanije pri kom nisu surke,
    Neg junaci taki ki listo delije,
    Tere spravan svaki da se s trima bije.
    Arslan, beg budinski, Otmanova roda,

    Prid svimi Karinski gre tri milje hoda.
    Svakoga tih begov deset tisuć jaše,
    Nut bojnih šeregov, nut nesriće naše!
    Svakomu j' vojniku u ruci sulica,
    A na njoj za diku svilna horugvica,

    Nikomu j' na glavi šišak od železa,
    Nikomu j' u spravi čalma od meleza,
    Na njih čaplje vela perca su svijena,
    A orlova krela na štit pribijena.
    Tu štiti železni okrugli Surije,

    Tu maci bodežni, tu sablje azimije
    Vise im pri bedrah; niki kljum al nažak
    Nošaše u rukah a buzdohan sanžak.
    Pod nikim konj jugat, ali vran ali siv,
    A pod nikim durat, čarnorep, čarnogriv,

    Pod nikim jabučast, prozelen pod nikim,
    Pod nikim alatast s biligom razlikim.
    I pak ine svake, ke god se nahodi
    Na svit, konjske dlake u toj vojski hodi.
    I pišac to veće k njemu mnoštvo jaše,

    Jer ga se odveće svi boje i straše.
    Nigdir ni bešlije, darviša ni hože,
    Nigdir čelebije ki ne gre a može,
    Nigdir ni azapa ki pripregnuv si skut
    K toj vojski ne klapa na silna cara put.

    Svaki haramija družinu pokupi
    I svaki kazija ter su vojsku kupi.
    Tuj mnozi pastiri, tu mnozi čobani,
    Množi muzuviri i mnozi oglani
    Od živine stada pogoneći teku,

    Kadi vojska pada da kolju, da peku.
    Tu sarahorije dohodi koj ni broj,
    Kako kad se vije z gore pčelinji roj.
    Ta j' nosil motiku, ta j' lopatu nosil,
    Ta kosu veliku kon je travu kosil;

    Ta nosil zubacu, ta j' velu sikiru,
    Siljen i u plaču slideč tu nesmiru.
    Ta vojska u ta red petnadest dan projde
    Junja, ne hodeć vred, k Sarajevu dojde;
    I tote odsedči uščeka družinu,

    Šatore razvešči nikoko počinu;
    A k njoj se li palje ki god je junak zbran,
    Prenda po nj ne šalje sa svih četverih stran.
    Dvi ugarske milje gdi biše odsila,
    Polje, lug i spilje u dugo j' prikrila,

    a milju široko, ter peče ter vari.
    Zastavu visoko, horugve s dundari
    vide se daleko; nikogar ne mari.

Drugi dil


    Silan car, hteć znati te njega vojske broj,
    K sebi čini zvati zbor pisac trikrat itroj
    Ter jim zapovida da ju pisat zajdu,
    Do tretoga obida da se pri njem najdu.
    Po vojski odajdoše i z bezi govoriv.

    Skupno j' obajdoše lejistar otvoriv,
    U ki zapisaše ki bihu odseli
    Konjikov s kih base tuj bihu doveli
    Cetiresto tisuć, a sto tisuć pišac.
    Je li tu car moguć, jakih ruk i mišac?

    Ki god pisac pojde k caru vele bistar,
    Treti dan pak dojde i prošti lejistar.
    Uhoda ki biše u tu vojsku pošal
    S konjici i piše, Sigetu j' bil došal
    I sve čisto pravil da tu carevu moć

    V tom mistu j' ostavil, da ne zna kud će oć.
    Postav tu golen car po vojski j' poručil,
    Želeći svaršit stvar kuno je odlučil,
    Zazva k sebi base, reče im: "Kruže moj,
    Sprav'te rede vaše v kih grem na poboj,

    Ter put upravite udilj k rici Dravi,
    Pri njoj mi spravite šatore u spravi.
    A da mi Hasan-beg prik nje most načini
    Ni postav ni poleg, da se ne prihini."
    Posle odpraviše tudje Hasam-begu,

    A pak se spraviše svak k svomu šeregu.
    I sve te sile zbor postaviše v on red
    Mlada miseca tvor kakov je lipo vred.
    Sto pedeset tisuć okol cara biše,
    Svi na konji siduć, jer tako red htiše,

    A sva pišadija s taraskami prid njim,
    A sarahorija s patancami za njim.
    Tri bezi tolikoj bihu zadnje straže
    U pomnji velikoj ki mu druma traže;
    Sprid desne i s live dvaest begov sloge

    Jašuć redom krive te misečne roge,
    A uz njih potiču čauši s tunbanom
    Tere ih obtiču v ruci s buzdohanom,
    Zbijajuć, ni bega ne šćedeći nišće,
    Ki god van šerega jahaše nevišće.

    Svak u vojski muči gledav sablju ter meč,
    Pod njom zemlja buci deset milj udaleč.
    Sprid straža pod Šeget gre dvi milja hoda,
    Beg Tarali Mehmet prid njom je vojvoda,
    A bosanski uza nj li tom stražom ide,

    Prid njem živi oganj Bošnjani se vide.
    Kad sunce prasniše u te vojske kraji,
    Veće se lasniše neg ognjeni zmaji.
    Taka joj je sprava od kopaj steć uzgor
    Kakono dubrava lipih jel navarh gor.

    Biše ju zgledat strah gdi joj vitar vija
    Horugve zgar, a prah spod nje k nebu svija.
    Dočime varvljaše ta vojska u ta red,
    Prik Drave činjaše Hamza-beg moste v red,
    Dali te rike moć, ča u dne činjaše,

    Kada budiše noć, sasvim raščinjaše,
    Tako da da caru na znan'je taku stvar,
    Razumnu a staru. Toj razumivši car,
    Tudje mu posla list i jedan bil rubac,
    Njemu dajući svist da ob jedan dubac

    Činit će ga obisit tin rubom, ako most
    Ne sklopi tuj lisit, život mu nije prost.
    A na rubcu biše pisano s obih stran
    Zlatom kadi diše car sultan Suliman.
    Kad zapovid taku ta baša razumi,

    Klade pomnju svaku ku more i umi,
    Svim zaroke čineć da idu k raboti
    Prik Drave most klopeć ka kamo car hoti.
    U malo vrimena množ dasak snesoše
    I mnogo slimena gdi su sinokoše

    Niz Osika doli srid zelene trave,
    Gdi ta beg oholi most čineć prik Drave
    U manje deset dan jak, tvard, dug milju most
    Prik vrulj, priko blata zdan, prik rike zbija most..,
    Da na brodih prija biše se prebrodil

    Sanžak Taralija, ki j' prid vojskom hodil.
    Kad te rike struju pride vas njega zbor,
    Tad on pri Pečuju razbusi svoj šator.
    Toti mu mnogu slas nošaše svaki kmet.
    Bi take stvari glas donesen u Seget.

    Ku kadano sliši gospodin od Zrinja,
    Čigovano tiši sve Harvate sinja,
    Učinivši tanac s vitezi ki nose
    Bridak sablju i mač tere se tim snose,
    Tisuć pišac mladić ki većkrat hodiše

    V Turke gusarstva cić tere ih robiše
    Odluči, a koji na konji vojuju
    Petsto da se zbroji da v gusu putuju.
    K Šiklovšu da gre svak i k Pečuju, pravi,
    Gdi Tarali sanžak s družinon se pravi.

    Prid timi gusari i pišci tolikoj,
    U kihno karv vari da idu na poboj,
    Gašpar Alapija vojvoda grediše,
    Ki Turkom dodija na konju i piše;
    I Miklouš Kobac ki j' viteštvo činil

    Vazda kad biše zač, niti je strah imil;
    I Patačić Petar i Papratović Vuk,
    Jedan vihar vetar, a drugi groma buk,
    Vitezi u gusi, na lice na boju,
    Kako cvitak busi, zbrani u tom broju.

    Svi skupa odajdoše i, viteški hodeć,
    Pri Dravi najdoše mnogo Turak brodeć
    I po varsih ležeć van grada Šiklova
    Ništor se ne bojeć nijednoga slova.
    Svi ti Turci bihu bega Taralije,

    Svakoga derihu gdo se š njimi bije.
    Ta pod kopus viče, ta zvoni čingrije,
    Ti se sabljom diče da j' ustra, da brije.
    I bihu po paši konje raspustili;
    Tada ovi naši na njih su udrili.

    Tomu kopus pade, ta čingriju varže,
    Ta konja popade, tomu se otarže,
    Ta sablju polati da čini ča more,
    Ta pleća obrati bižeć zlo ter gore;
    Tomu glava hvarkne kad sabljom udare,

    Toga kopje barkne, toga konj potare;
    Toga ta poteže, zgrabiv k zemlji varže
    I primohši sveže ča more najbarže;
    Ta harbon udaren leži dušu beruć,
    Ta z pukše oparen ganut se ni moguć.

    Niki ranjen viska ter u blato gazi,
    A niki se tiska u tarstje ter plazi.
    I beg Taralija, i ranjen i bijen,
    Kakono gidija sakri se razbijen,
    Sebi, svomu rodu, jer nima razuma,

    Sramotu i škodu učini prez uma.
    Družbu mu pobiše, brata odvedoše,
    Blago mu podbiše, jer s' on nosi loše,
    Šator mu razbiše i ne biše lini,
    Haznu mu obiše, vzeše sultanini.

    Od zlata, od svile hazdije pograbiv
    Čarljene i bile ter s' u nje opraviv,
    Plineći gredihu na konjih vojnici,
    A pišci derihu vapijuć: "Bod', sici!"
    Išćuć jih ne stanu, našadči jih biju,

    Turci se ne ganu, taje se i kriju.
    Tu na kmetskih kolih blago napartiše
    Tih Turak oholih kino usmartiše.
    I begovih kamil napartiše tokoj
    Srebra, zlata i svil, učiniv ta poboj;

    I mazgov pedeset naravi opake
    I parip šezdeset, marhe svakojake.
    I šator i dundar begov naši vzeše,
    Jednu golemnu stvar ča Turkom oteše.
    Pače dva dundara s konjskim repom bihu,

    Duga svilna šara želesca jimihu,
    Srebarna široka s jabukom srebarnom
    Kopja jim visoka s rukojimlom čarnom.
    Niki se opravil u šubu od kunic,
    Niki se dobavil od vučin, od lisic,

    Niki sužnja vodi, niki ga poriva,
    Jer neće da hodi, nego se odriva.
    Tu nikoga rane, da na mistu umre,
    Stoga se pak gane drugi ter barže gre.
    Tu bi Turkom škode, naši se vesele,

    Za sužnje jih vode, oni se dresele.
    Našim bi dika i čast, a Turkom sramota
    Jer izgubiše vlast od svoga života.
    Ki biše čestit beg žešće se je sakril,
    Izgubiv svoj šereg ter sramotom prikril.

    Po tom može znati svak ki je vojvoda
    Da j' brez straže stati sramota i škoda.
    Gdi je triba bditi, toti spati ne htij,
    Kad se triba biti, tad zdravice ne pij!
    Gdi je tribi tanač viteški da bude,

    Tad riči ne opač', da t' se zlo ne zbude.
    Junaci razumni s posluhom vojuju,
    A ne ki su glumni ter vitreć luduju.
    Lasno se j' pobiti, ki god se ne boji,
    Da triba j' dobiti, to v razumu stoji.

    Triba j' biti hitru vojvodi, jimat svist
    Ter se ne dat vitru gibati kako list,
    Da kuno posluje da vreda stvori stvar
    Ter da ne osluje kakono lin tovar.
    Zač nigda bi Cesar barz sridu Težalje,

    Parvi bi rinski car komu svit čast šalje;
    Zač Sipion bdeći po svojih s' obzira,
    Dvi vojske ne mneći dobivši rastira
    Svaki čini straže ki želi poštenje
    Da ga ne istraže kakono zviren'je.

    Svaki straže čini da mu nije škode,
    Tere se ne lini slišati vojvode.
    Svak sebi ima var kad je na polju van,
    Jer će mu pošten dar napokon biti dan.
    Škoda j' zlo doteći, a sramota odsvude

    Vridnu mužu reći: "Ne mnah da to bude."
    To viteštvo stvoriv naši iz Sigeta,
    Gospodski se odiv, ne kakono četa,
    Da kako očite vojnike operni
    I mnogo čestite vitezi nezmerni.

    U bubnji udriše plin sprida goneći,
    Robje ko dobiše vezano vodeći.
    K Sigetu čine put na konjih, bugareć,
    Pišci pripregnu skut u kopus udareć.
    Niki tiho jaše, po vojski pogleda,

    Niki hazdij baše na sebi razgleda.
    Pri nikomu skakne bedev tere harče,
    Željan da se zmakne ter da se postarče.
    Niki konja spinje ter njim čini kruzi,
    A konj se propinje čineć strašni pruzi.

    Sa svim tim staviše pošten'ja svoga rad,
    Kad se odpraviše, za stražu najzad
    Sto pedeset kopaj; Patačić nad njimi
    Svilan zlatom alaj nošaše prid njimi.
    Gredu kako spira, nigdor se ne obzire,

    Jer jim Bog da mira, ne bi jim potire.
    Dojdoše k Sigetu, svak jih vidit želi,
    Kako dobru letu ter jin se veseli.
    Ta jim ruku skiti, ta di: "Dobro došli!"
    Ta jih nudi piti kude su mimo šli.

    Tomu primu brime blaga ko je dovel,
    Tomu darže strime, dočime je odsel;
    Tomu sablju odpašu, tomu odpnu oštrog,
    Toga svilom pašu, zuju čizme iz nog.
    Niki opočinu, niki ne odmilje,

    Ide gospodinu Zrinskomu udilje
    Tere mu se klanja; on jim ruke stiska,
    K sebi jih priklanja i k sarcu pritiska.
    Svakomu obita, ku god podobnu stvar
    Od njega zapita, da će mu bit na dar.

    Ta sablju ka brije noseć mu dariva,
    Ta svime hazdije ka zlatom prosiva,
    Ta šišak železni zgar zlatom pokovan,
    Niki mač bodežni, vas srebrom okovan.
    Svakoga vojvode koji tamo biše

    Oprovde dovode konji ki dobiše,
    I sužnji još prid njih i gologlavi stav
    Mole ga da od njih prime jih za ljubav.
    Primi malo stvari dav uzdarja dosti,
    Jer u njem ne vari pohlep od skuposti,

    Da biše mnogo blag i dać i pogodan,
    Zato svim biše drag, svim biše ugodan,
    Jer vojnici nete skupa gospodina
    Ki jim v sarcu mete gorčinu pelina.
    Ov gospodin Zrinski darža dvor otvoren,

    Češki, vlaški, nimški, svak ih u njem dvoren,
    A daru njegovu odluku i volju
    Rekal je takovu u belgradskom polju.
    A Harvate bihu njegova dvora čast
    I u njem imihu svaku ogoju i vlast

    I u svako doba i mira i rati
    Stova ih osoba, kako drazi brati.
    Tu mnogih odpravi s ljubeznu od sebe,
    A mnozih ostavi sidajuć kon sebe
    Ter jih ispitujuć kako se nosiše,

    Viteški dugujuć kad Turke razbiše.
    Dokle se oni take riči zgovarahu,
    Jizbine se svake pecihu, varahu.
    Stoli načiniše, vina svakojaka
    U kupe nališe i lahka i jaka.

    K večeri idoše drug druga štujući,
    Svi kino dojdoše dvorno blagujući.
    Zdravice pijahu u zdravje cesara,
    Vino prolivahu u pogibil cara.
    Bugarkinje pojeć oprovde začinju

    U čingrije zvoneć, niki se napinju
    Trublje trubeć vele, a niki pripiva
    Napojke vesele, kad im vino liva.
    V tom veselju steći, uhoda pripade,
    S koga ih, ne mneći, ovi glas zapade:

    Da će car dopriti pod Seget očito,
    Da bi znal umriti pod njim stanovito.
    Kad jim sve to zusti, svak jima zle misli,
    Svak večeru pusti, svaki se zamisli.
    Gospodin Zrinski stav: "Zlovoljni ne stojte,"

    Reče, "da j' cesar zdrav, ništor se ne bojte!"
    "Nije nas nišće strah u viteških dili,
    Jer znamo da smo prah, gospodine mili!
    Da, oh, more biti da ni skarbi u nas,
    Mislec da se j' biti silom ka gre na nas,

    Ku j' teško dobiti, jer je daleč viš nas."

Treti dil


    Osmi dan teciše da Febo zlatoglav
    U zlamenu biše, kogano čuva lav,
    Beglerbeg Natulaj prik novoga mosta,
    Za njim baša Okaj, s njime Turak dosta,
    Beglerbeg Drumeli i svak ki s njim dojde,

    I glavan car veli na Dravi da projde.
    Tu mnogo almuštva učini ubogim
    I poda zaduštva svojim hožam mnogim.
    Šestkrat se rasvanu i šeskrat pak bi noć
    Da s' otle ne ganu njegova sila i moć.

    Pod šatorom staše srid zelene trave,
    Dočin se varvljaše vojska mu prik Drave.
    Tu mu baše kažu ča su dosle krili,
    Da mu pridnju stražu naši su razbili.
    Nato mu skoči jid i tako g' opoji,

    Da mu se dviže vrid i vas se oznoji.
    "Ja sam slavno caril", reče, "do ovih lit,
    U kih sam ostaril, da me se j' bojal svit,
    Klanjal se i harač sa svih stran mi nosil,
    Moleć i čineć plač od mene mir prosil.

    A sad pod mu starost gdi j' sa mnom sva moja vlast,
    Nut gdo mi da žalost, gdo 1' mi ne čini čast;
    Da poznati te vred već se usudiše,
    Komu 1' smarsi se red, koga li zbudiše!"
    Pri neg se rasvanu, još zvizde videći,

    Od Drave se ganu k Sigetu ideći
    I, otudej pošad, dopri šiklovških mej,
    Tja pod misto dosad ko se di Eršam-hej.
    Tu bašu Arslana čini s baštva svrići,
    Premda j' kerv Otmana, i glavu mu odsići,

    Jer se biše dvigal ispod grada Jule
    I ludo ga odbigal varhši mu dil kule.
    Četvarti dan projde, Eršan-hej odšadči,
    I k Pečuju dojde, pri njem večer padči.
    A otud se dvignu ter gdino j' studenac

    Drugi večer stignu, gdi j' Sveti Lovrenac,
    Nedaleč Sigetu da podaržavši skut
    I malu ditetu do poli danka put.
    Kad začu to oni Zrinski, zeleni bor,
    Kogano zvon zvoni prik sve svita gor,

    Mudar kako guja, a smić kakono lav,
    Van kuće izbuja, a pak na placi stav,
    K sebi čini zvati najprija vas svoj dvor
    Ki zna vojevati, pak vas segetski zbor
    I inih dozvavši. Ča će od njih, čekaju.

    On meu njimi stavši, njega svi gledaju,
    Reče: "Moji sini i ma bratjo mila,
    Ki ne biste lini na vojnička dila,
    Da mnoge hrabrosti učiniste svude,
    Da su vam svitlosti, dočim god svit bude.

    Vi ste mnoge čete turačke razbili
    I njihove kmete za robje vodili.
    Vi množi šerezi turački tirali,
    I baše i bezi sprid vas umirali.
    Vi, sluge priverni svitlosti cesara,

    Vitezi nesmerni protiv sili cara!
    Vi sini, vi brati i vi moji druzi
    U karvavoj rati! Znaju polja, luzi,
    Kadi sablje vaše i s mojom takiše
    Tursku karv lokaše. Premda se ne piše,

    Da to zna vas saj svit da je istina stvar,
    I ovi starih lit soltan Soliman car
    Ki se je razbukal kakono val morski,
    Ki nam sardit doukal veće neg lav gorski,
    Želeći nas starti tere nas obsesti.

    Ne bojte se smarti ka će svih razvesti,
    Da veselo svaki, hrabro i umiće
    Uščekaj boj taki, ter se arvi smiće!
    Bolje se j' arvati, viteški opriti
    Neg sramotno dati! Jer, je li umriti:

    Gdo s pošten'jem spravan na ov svit ****
    Vični mu glas slavan do nebes dopira,
    A gdo žitak svarši pošteni sramotom,
    Vas mu se glas skarši, ni spomenut potom
    Zato, druži moji, kopja ka slomismo

    I zastupni boji, ki većkrat razbismo,
    S kojih nam slavan glas po svitu prosiva,
    Da nam se svaki vlas pošten'jem odiva,
    Da slavnijih dili vele ćemo biti,
    Da ki vas svit sili, s tim ćemo boj biti.

    Premda nas njega moć u boju primože,
    Vik nam dan, nigdar noć već biti ne može,
    Jer svaršiv ovi trud, pojt nam te duše v raj.
    A od Boga je sud li pustit svita kraj;
    Mi ćemo ga pustit slavom take časti

    Da ju ljudi izustit nete imat vlasti,
    Tač da već ne umru nigdar nan imena,
    Dočin god rike vru i teku vrimena.
    A zač ja ne bih rad da vas ki posudi
    Da meu vas dosad rič vas moja bludi,

    Ter da meni ni kan ta boj dostignuti
    I da ću zajti van ter vas odbignuti.
    Željno ga sad molju, svaki ki je drug moj
    Rec' mi, jes' li v polju bil parvi biti boj
    I vazda na harac izdarčav z ulice

    Je 1' prvi udarac bil moje sulice?
    I kad vas je koga turski drug zavratil,
    Jesan li se stoga na zruku izvratil?
    Ni sad vas ne ostavim, jer mi je s vas obraz bil:
    Istinu vam pravim, moje ste duše dil.

    Vazda vaše vire ljubav me poteza
    Tere me brez mire jakom uzom veza,
    Tako da sam bil rad svim u tomu misti,
    Kakono želim sad slave i koristi.
    Ni me strah te zloći ka je sad nad nami,

    Dočim budu moći vladati rukami.
    Sliš'te riči moje svak ki tu sad stoji:
    Turci nas se boje, sam nas se car boji.
    Nu pristup' simo, svak virom se obezi,
    Britku sablju izmak ter Bogu prisezi

    Za viru karstjansku protivit do smarti
    Tu silu pogansku ka nas grede tarti."
    Tu Zrinski najprija priseže na tu rat,
    Gašpar Alapija a za njim njegov brat,
    I vitezi ostali, i svi ini puci,

    I veli i mali na ti gladni vuci.
    Bogu se obećav, moleć da dojde k njim,
    Zrinskomu viru dav do smarti biti s njim,
    Riše mu: "Ne mnimo da ćeš pojti od nas,
    Da isto daržimo da bi umarl za nas,

    Jere sramotnu stvar nikada t' nis' stvoril
    Nit se j' nevere kvar okol tebe dvoril,
    Da sva tvoja lita pri tebi ima slas
    Vira stanovita i s njom pošteni glas.
    Gospodine blagi i nam dobrostivi,

    Gospodine dragi i nam milostivi,
    Pripravni stojimo, ča j' zapovid tvoja,
    Niti se bojimo ščekat toga boja.
    Učin' ki hoćeš red i kako bolje viš,
    Ispunit će se vred ča godi zapoviš."

    "Ovo j' ma zapovid, sliši do diteta,"
    Reče, "svak čuvaj zid od grada Sigeta
    Ter svaki poslušan bud' svomu vojvodi,
    Ne bud' mu oglušan, jer mu se smart zgodi.
    Jošće me svak zori i ovu imaj svist:

    Nigdor ne govori s Turci ni primi list;
    Jer ki god to stvori, toko će biti kriv,
    Tudje da s' umori, da već ne bude živ;
    Da kako karvnici svaki jih gledat htij,
    Bodi, kolji, sici i puškami jih bij.

    Patancije priprav'te vi ki ste nad njima
    Taraske naprav'te, hote k zidu s njima
    Imate globusi i imate praha,
    Arvat se s komusi ne imajte straha!
    Vi vojvode moje i vitezi zbrani,

    Svak da misto svoje viteški obrani!
    Dvi tisuć tristo nas, svi karstjanske vire,
    Ne bojmo se tih pas ki nam zubi cire!"
    Kako im to reče, svaki k stanu pojde
    Pak s oružjem steče tere k zidu dojde.

    Dan i noć tu stahu, doma ne gredihu,
    Da tote i spahu i tote jidihu.
    Kad jedan pospaše, tada drugi s čista
    Vele bistro bdijaše i čuvaše mista.
    Te straže čineći treset jul'ja projde,

    K njim Turak darčeći deset tisuć dojde.
    Rumeli se zvaše ki beglerbeg beruć
    I akanži-baše, zbrani zmej sto tisuć.
    Naši van skočiše, ki hip sunce sinu,
    Ter se š njimi biše, i pol dne tja minu.

    Mnogi glavom plati ki j' bil tu dotekal,
    Ni se v tabor vrati, ležeć, martvo tekal.
    Svaki dan množ veća turska ih podliga
    I teškoć na pleća gorčija naliga.
    A oni svaki dan Turkom s' opiraju,

    Dajuć jim smartnih ran od grada tiraju.
    Do šest dan agusta na harac shodiše
    Ter tih dvih baš husta množ Turak pobiše
    Caru se uzgrusti, na konja usede
    Svom vojskom se spusti i Seget obsede.

    Šatore raspeše gusto, ča govore,
    Ter sve pute sveše da se v grad ne more;
    I polje prikrili udaleče taj mig,
    Čergami pobili, kako kad pade snig.
    Da sliš'te čudo sad. Protiv svoj toj sili

    Skočiše naši tad ter su se s njom bili
    Do pol toga danka; i kad se umoriše,
    Sikuć bez pristanka, v grad se zatvoriše.
    Tad topičibaše pantacije vele
    I taraske zdaše, i trublje vesele

    Sve trubit udriše, a bubnji bubati
    Gdi godi ki biše, a sva množ vikati.
    Trus biše pod svimi, v nebu grom i praskat,
    Paklen dim nad njimi, u njem ognjen laskat.
    Za tim svim domala viknuše jedno stav:

    "Hala, Hala, Hala!" - a to da je car zdrav!
    Jur biše markla noć, kad vikat pristaše,
    Tad naši na pomoć triš ISUSA zvaše.
    Jutro kad osvanu, još sunce ne grije,
    Eto se množ ganu od sarahorije.

    Z luga koši točeć, prid grad jih staviše,
    U nji zemlju noseć, tvardo napraviše.
    Naši ne odmiljahu, da iz pušk i z lukov
    Ne pristav striljahu meu tih gladnih vukov
    Mnogomu skratiše vrime njega žitka

    I martva zvratiše dav mu zla dobitka.
    Da osmi dan svukoše pantacije i taraske
    Iz kojih tukoše ljudi, zid i daske
    Varoša Sigeta ki se novi zvaše,
    U kom lipa četa od hajdukov staše.

    Turci sve vikaju, svak jih dobro čuje,
    I grada pitaju, ter da se car štuje.
    Dali tu pasju starv ku svaka zled vari
    Zrinskoga čista karv ništore ne mari,
    Neg po gradu obtiče nad kim je pogiba,

    Viteze poniče gdi je veća potriba;
    I prem ako vari v sarcu mu dresel'je,
    Licem, ričju i stvari svim daje veselje
    I varoš rečeni ne moguć daržati,
    Gospodin hrabreni čini ga požgati.

    Tač vred ni to stvoril, Turci u nj nastaše,
    Jutri buduć zgoril, pantac'je va nj daše
    Ter u varoš stari začeše z njih testi,
    Noseć mu zlih dari počeše ga mesti.
    Tako ga tepući ne stase dan ni noć,

    Grozno ga arvući, staviv svu svoju moć;
    Ter ti ga arvaše napuni deset dan,
    Napokon zagnaše iz njega naših van.
    Da kih zaskočiše u njem ti pogane,
    Bez izma pobiše dajuć britke rane.

    Zgibe Martin Bošnjak i stari Lovrenac,
    Izgibe Blaž Dijak i Dando Ferenac;
    Zgibe u ta poboj Sekulić Marijan,
    Juraj Petar Batoj, Radovan Andrijan;
    Svi hrabri vojvode, svim glave pojdoše

    I jinim ki gode s njimi se najdoše.
    Da svaki od njih, prij' nego moć izgubi,
    Onih turskih gidij prez broja zagubi.
    Cić smartnih til smrada ki polje postupi
    Sam car daleč grada i dobro odstupi;

    I s jedne strane smrad tako ga primaga,
    S druge s čemerom jad ter ga raznemaga,
    Jer mnjaše njegov kip dosad toti s bukom
    Zbiti jih jedan hip, a ne s tokom mukom.
    U misli privaren svaršiti boja stvar,

    A v sarcu udaren žalostju buduć car,
    Takov ga zgriza čarv, da smart k njemu plazi,
    Gdi toka turska karv po polju se gazi.
    U njem vare jidi, znoji mu se toče,
    Gdi segetski zidi tom karvju se moče.

    Sokolović-bašu zvav, prid njim gdi stoji:
    "Ti znaš gorku čašu koja me sad poji!
    A čaša ova jest da ta sigetska zloć,
    Mnim, da će s mista stest svu moju velu moć,
    Blago moje hazne sve da mi rasaka

    I moju karv lazne, haj srićo opaka!
    Barzo, barzo! Ne stoj, ne budi lin ni tih!
    Znesi buzdohan moj, njim k zidu tiraj svih,
    Na Siget navali, jagmi ga i mori,
    Ognjen ga popali, svega ga razori!

    Već prid mnom stat nemoj, jer se vas izjidam,
    Barzo svaršiti poj ča ti zapovidam,
    Neka toti grad moj stanova sazidam!"


Četvarti dil

    Sokolović Mehmet, hteć cara zori ti
    Ter slavan grad Siget sasvim razoriti,
    Caru se pokloniv spod šatora ide van,
    Strašni oči otvoriv, noseći buzdohan.
    Ni mal hip ne postav, želju inu svaršit rad,

    Base k sebi dozvav, reče1: "SIiš'te me sad!
    Svih kraljev gospodar ki na ov svit stoje,
    Sultan Suliman, car koga se svi boje,
    Dozva me prida se. Skender je odpasal,
    Metnul pancir na se, a sablju pripasal,

    Sisak mu j' na glavi, konj mu se napravil,
    U vojničkoj spravi k boju se je spravil.
    Reče mi: 'Kad baše, kad bezi s veziri
    Neverni postaše ter svak muzuviri
    I k boju se šćedi, ni gre z dobre volje,

    Neg u strahu bledi, gdi se moj puk kolje,
    Ni će da učini ča ga vira steže,
    Da svaki se lini i nazad poteže,
    Ja, ovako mator, prid vojskom ću pojti,
    Da bih znal pod šator nikadar ne dojti.

    Spuniv moje želje svi će verni priti
    I gradu temelje Sigeta podriti.'
    Padoh na koline, počeh ga moliti:
    'Svitli gospodine, ne htij to činiti,
    Zašto bi sramota da svega svita car

    Izgubi života za taku malu stvar,
    Robje ti je verno, baše i veziri
    Potiču nesmerno Sigetu na miri.'
    Nu reče: Idi van, skaž' jim moj jid žestok,
    I ta moj buzdohan, to će im bit svidok!

    Ter svi svoje vire skažite zlamen'je,
    Jer od ruke moje bit će vam plaćen'je!'
    Zato, bratjo moja, veće tuj ne stojmo,
    Svaršit toga boja veselo svi pojmo."
    On govoren'jem tim i nukan'jem takim

    Užeže sarce svim, a s razlogom svakim
    Tih se riči bole, šatore ojdoše,
    Podarv sablje gole meu svoje pojdoše,
    I najparvu škodu ku tad učiniše,
    Zokol grada vodu na stran odpustiše;

    Gdi biše vode val i živine pića,
    Tu osta blatni kal i našim nesrića.
    Tada krov kositi počeše sa svih stran,
    Tokoje nositi svakoga kitja gran;
    Tu se vriće pune i kratke i duge

    Bunbaka i vune i svake haluge.
    Ni bil velik ni mal ni toke dobrote
    Ki bi milost imal znet biti s rabote,
    Da sve vojske sila, i mladi i stari,
    Na blato je nosila tih takovih stvari

    Nit otle odašla tarpeći trud i glad,
    Dočim ni nadašla visinom Siget grad.
    Otud najpri baše, za njimi ostali,
    Gradu jagmu daše i veli i mali.
    Da brane se naši hrabreni karstjane,

    Kajerskomu baši daše smartne rane,
    Carev kapičija i baša haznadar
    Od naših smart prija i ki j' nosil dundar.
    Jinih množ pobiše, kim se sad ne zna broj,
    I tu jagmu odbiše dajuč joj smartni znoj.

    Bolestan buduć car prid šatorom stojeć,
    Vidiv od svojih har, zlu se koncu bojeć,
    Žalost mu napade, obuja ga tuga,
    I vas se pripade došad bliji luga.
    Zlo mu sarce tuče, smartni ga znoj kosi,

    K njemu se smart vuče da si ga prikosi.
    Kada k njemu zajde ta Sokolović beg,
    Ležeći ga najde, martvački se proteg.
    Zva ga, da li zaman, jer mu rič ne zusti:
    Car sultar Soliman prid njim duh izpusti.

    Pravo mi je reći, ovo ča znade svit,
    Turci nete steći nikadar taki cvit;
    I turski car odkad na carstvo je usel,
    Suliman car dosad kripostju svih nadsel.
    Ta baša umići, carev najmiliji,

    U svih dili smići i najrazumniji,
    Svoj vojski je ukril smart toga človika,
    A martva ga je prikril - je 1' to rič velika?
    Niti je živ duh znal, neg on, pun pelina,
    Po sina mu j' poslal, sultana Selina.

    Da nigdir ni pristal svu vojsku obtičuć,
    Ni velik hip ni mal, k Sigetu ju mičuć.
    Dvadest i sedam dan agusta kad projde
    I jošće i gor jedan, tade meu baše dojde,
    Reče jim: "Ja vas sad ni molim ni prosim,

    Da golu sablju zvad zapovid vam nosim,
    Ku je car Suliman, u kom rasaržba vre,
    Da svaki busloman sada na jagmu gre."
    Svi se uvarnaše u carevu jidu
    Tere jagmu daše segetskomu zidu.

    U grad nametaše suha drivja dosti,
    A pak ga užgaše - nut naše gorkosti!
    Užgaše naši grad, užga mu se žitak,
    Mnogi na nj dojde jad, vehne rumen cvitak.
    Hordosi mu gore, pića se proliva,

    Sa svih stran ga more, oganj mu dodiva.
    Naši se li brane, da oganj, da sila
    Ne da da se hrane, ka jih je podbila.
    Turci se u nj vuku, sa svih stran ga riju,
    Pantac'jami tuku, taraskami biju.

    Osam dan se žileć, kad dojde deveti,
    Zagnaše van sileć naših ti prokleti.
    Oni u nj dojdoše, i kih v njem zastaše,
    Živi ne ujdoše, da svih jih poklaše,
    Nego nike žene, jer jim nisu krive,

    Našad zakrivene, odvedoše žive.
    Tu svarši svojih lit oni vitez poznan,
    Ispustiv ovi svit, Novaković Ivan.
    Turci nastupiše, tad naši ostali
    Zrinskim ustupiše v nutarnji grad mali.

    U vanjskom ostaše taraske i prah vas
    I pantac'je naše - nut Božji bič na nas!
    Jagma ih umara, nimaju izruke,
    Oganj jim dogara, ne da im odluke.
    Gospodin Zrinski, kad vidi to zgubljen'je,

    "Sliš'te svi", reče, "sad moje govoren'je!
    Ova turska sila, ka nam sad dodiva,
    Pokora j' zla dila ki u nas pribiva
    I u rusagu svem, jere se je jur smel
    I svimi i u svem za odmetnici povel,

    Jer pustiv pravi put ki njim ISUS kaže,
    Išli su oni blut ki grišnici traže.
    Nit je već prijat gost, lačni ni napitan,
    Sasvim je pušćen post i zavid obitan,
    Ni žedni napojen ni nagi odiven,

    Bolestni ogojen ni bosi obuven.
    Ki su u tamnici, nigdor pomoć neće,
    Ni još udovici, da svak mimo šeće.
    Pače svaki hote prez izma, prez vere
    Uboge sirote blago da požere.

    Već se Bog ne ljubi, crikva se ne barže,
    Drug druga da zgubi, sve preži i starže.
    Sveti se ne štuje, grih se ne spovida,
    Ni se već rič čuje ku BOG zapovida.
    Svak na stranu meće blagdani i sveci,

    Ni se znaju veće subote ni peci.
    Božji službenici z crikav se izgone,
    A nas nevernici toga cić pregone.
    Ako se ta rusag k Bogu ne obrati,
    Stoga će ostat nag, s pogani prid vrati;

    Da ako podložan bude h carkvi rinskoj,
    Neće bit uzmožan car u zemlji nimškoj.
    Zač se odvarže Franca slideć odmetnih roj,
    Ne bi u njoj tanca, neg kuga, glad i boj.
    Zato s dobre volje mi, grišni smrad i kal,

    Tarpimo nevolje ku nam je sad Bog dal.
    Vire ne zgubimo, prenda nas tač gosti,
    Dali ga molimo da nam grihe prosti!
    Ter se hrabro bijmo od ognja odašad
    I ov boj dospijmo na polje izašad.

    Jere bi rugo i špot, v gradu zavaljeni
    Da bismo kako skot ognjem zapaljeni.
    Da čin'mo da zna svit da spred ruk poganskih
    Ni pobigal ov cvit vitezov karstjanskih,
    Nego da ne smiv na nj sva turska nesmira,

    Samo živi oganj z grada nas istira.
    Naš viteški žitak sluti će do suda,
    Biv pošten dospitak od našega truda.
    Herenče Ferenče, komorniče verni,"
    Reče, "zlati venče, viteže operni,

    Rubaču mi čistu nosi da se obuku,
    A ovu nečistu i znojnu izvuku,
    Siderijanskoga moj mentel atlasa
    I surijanskoga pas koji me pasa.
    U župi mi stavi, cić vitezov carskih,

    Znutra mej postavi sto zlatih ugarskih.
    Ako me ki svuče martva, za svoj žitak
    Neka iz nje zvuče zlata ta dobitak.
    Okrugljeni šćitak železni donesi
    I sve na dospitak sablje mi iznesi,

    Jer ću izabrati, ka m' je oca bila,
    Jer me j' u sve rati poštena iznila.
    Čarnoga barzona klobuk, zlatom pramljen,
    Harvacka zakona i mentin napravljen
    Nos' mi ga, Ferenče, jer ga ja nosih prij'

    Na mu svadbu", reče, "i perce za nj zadij.
    Ključi gradski s tobom ne zabud' doniti
    Jere ću ih sobom na poboj poniti."
    Sve mu se to spravi; malo vrime projde
    Da se vas opravi i mej svojih dojde,

    Golu sablju noseć ter ju stresa rukom,
    Viteški s' uznoseć s perjem za klobukom.
    Na njemu ni pancir, neg štit ki ga štiti,
    Ter gre na gradski mir i svoj vojski pr ti.
    A za njim gredihu ki su zdravi bili,

    Jer ostali bihu od te pogibili.
    Svaki jih umira da barže van skoči,
    Da se s Turci tira, da cara naskoči.
    Jurinić Lovrinac, kino se zoviše,
    Kako ljut osinac prid njimi grediše,

    Zastavu noseći cesara slavnoga,
    A Boga moleći na cara davnoga,
    Želeć k njemu priti tere ga ubiti,
    Sarce mu izdriti i karvi mu piti.
    Svi jednu želeć stvar vrata otvoriše

    Tere jedan možar gvozden ki tu biše
    Užgaše nabijen gvozdenih ispustiv,
    S kim mnogi ubijen svrati se duh pustiv.
    Kad se dim razajde od toga možara,
    Na vratih se najde, noseći dundara,

    Lovrenac rečeni, prid njim k boju spravan
    Gospodin hrabreni Zrinski, mnogo slavan,
    Kim vojska bižaše sprid njega svivši skut,
    Jer sabljom činjaše prid sobom širok put.
    Nadseže v tom dilu Koklesa rimskoga,

    Zbiv takovu silu ta hrabrost Zrinskoga;
    Jer on vojsku kralja na mostu ustavi,
    Ov carevu valja, sikuć u big stavi.
    Tada s njim ne smiše na sablju ni na meč,
    Nego ga ubiše iz puške nadaleč.

    Jurinić Lovrenac, vidiv to ubojstvo,
    I Herenc Ferenac, a svoje nevoljstvo,
    Na osvet zajdoše još nici, da malo,
    Ki se ondi najdoše, ča biše ostalo.
    I Turak sikući, nigdir ne zapriše,

    Da hrabro s' arvući v tom boju umriše.
    Turska se zled zvarnu, tako da Siget grad
    Tu ih se nagarnu, listo se dviže kad.
    I oganj od praha puške ki svih zgori,
    A vani da straha svoj turačkoj hori.

    Ta prah biše hranjen v turnih za potribu
    I od ognja branjen za tursku pogibu,
    Da oganj kim bihu Turci grad užgali,
    Jere to ne mnihu, prah i njih popali.
    Turci dosad v Seget martvace obhode,

    Upiv "Medet, medet", plačući njih škode.
    Da ta škoda veća bi da smartna tinja
    Metnu k zemlji pleća gospodina Zrinja,
    Ki već biše vridan neg Kajer, grad cara,
    Neg ta Siget bidan i s njim Beč cesara.

    Njega glavu slavnu Sokolović Mehmet
    Svilom, zlatom spravnu, martvoga cara zet,
    Cesara svitlosti odasla s vesel'jem,
    A on pun gorkosti primi ju s dresel'jem.
    I stav meu slugami, žalostan te škode,

    Opra ju suzami ke mu šarca shode,
    Reče: "Glave ove do konca onih lit
    Slavan glas uslove, u kih se svarši svit."
    Kad ju da odnesti, svak u suzah plove,
    I k turnu ponesti ki se Čakov zove.

    Tu ju popom daše, oni ju s pošten'jem
    Mnogim zakopaše i s jadnim cviljen'jem
    U Svete Jelene kloštra, gdi počitak
    Bi njega hrabrene vojnice vas žitak.
    A to vam od mene te sloge dospitak.